понедељак, 18.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:53

Београд и људи Рашка Димитријевића

Аутор: Марина Вулићевићсубота, 31.05.2008. у 22:00
Професор Рашко Димитријевић

У спомен Рашку Димитријевићу (1898–1988), био је назив недавно одржаног предавања које је уприличено у Задужбини Илије М. Коларца у Београду, поводом две деценије од смрти овог чувеног професора и легенде Београдског универзитета. У разговору су учествовали Драган Недељковић, Миодраг Радовић и Милован Витезовић.  

Рашко Димитријевић био је један од наших најбољих беседника и преводилаца, човек који је био симбол најлепшег дела Београда, изврсни пијаниста и љубитељ Бетовена, а пре свега посвећеник литературе и професор на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду.

Како се могло чути те априлске вечери, када су се многобројни бивши студенти Рашка Димитријевића окупили на Коларцу да обнове сећање на његову изузетну личност, млади са свих београдских факултета одлазили су на Димитријевићева предавања са речима: Идемо код Рашка! То је значило да ће слушати његове увек брижљиво припремане беседе о Молијеру, Рилкеу, Бетовену, Микеланђелу, Гетеу…

На Коларцу се могао чути и аудио запис разговора који је Драгослав Симић, новинар Радио Београда и некадашњи студент Рашка Димитријевића, обавио са својим професором.

– Рођен сам у Београду и у њему сам провео три четвртине века. Мој посао и интересовање увек су били такви да сам долазио у додир са интересантним људима. У моју улицу Два бела голуба, а доцније Светогорску, Битољску, Жоржа Клемансоа, а сад Лоле Рибара, долазио је често Милан Ракић. Док се није оженио и отишао у дипломатску службу, свакога дана долазио је код мајке на ручак. Говорили су: Ево, долази нам Ракић, значи да је подне. Касније сам се и ородио са њим, био је теча моје жене. Више пута одлазио сам к њему на разговор или ћутање, или слушање музике. Лепо је свирао, волео је Бетовена. Кад сам могао да га слушам, а и сам се активно бавио музиком, те тренутке провео сам у разумевању колико је музика утицала на његове стихове, говорио је професор Димитријевић.

Рашко Димитријевић се сећао и свог дружења са Симом Пандуровићем, са млађим братом Милутина Бојића, Бранком Лазаревићем, Ускоковићем, Винавером, глумцима Добрицом Милутиновићем и Миком Ристићем, и разговора са незаборавним боемом и песником Тином Ујевићем. Посебно је ценио Андрићев „Ex ponto”, иако је наш нобеловац ову своју књигу сматрао младалачком.

Професор Драган Недељковић са особитим поштовањем говорио је о Рашку Димитријевићу, подсетивши на то колико је он био јединствена личност у нашој средини, као и на то колико је оставио драгоцених превода, међу којима је и „Велики Мон” Алена-Фурнијеа Анрија.

– Професор Димитријевић гајио је велику љубав према Француској, која је била његова друга отаџбина. Почео је да студира медицину у Монпељеу, али га је књижевност привукла у Стразбур. На нашу Катедру за општу књижевност и теорију књижевности дошао је заслугом професора Војислава Ђурића, обновитеља те катедре. Поред Димитријевића, био је ту сјајан тим зналаца: Радослав Јосимовић, Владета Кошутић, Милан В. Димић, Иво Тартаља, Никола Милошевић. Рашко је био „главни солиста у том оркестру”, и сачекивао је младе, који су жељни културе и знања долазили из читаве земље. Многи од њих постали су добри писци; Данило Киш, Предраг Бајчетић, Мухарем Первић, Слободан Ракитић, Милисав Савић, Никола Кољевић, Матија Бећковић, рекао је професор Недељковић, подсетивши и на то да су Катедру за општу књижевност посетили и Робер Ескарпи, Рене Велек, Роберт Јаус, Жан-Пол Сартр.

Миодраг Радовић, који је прикупио грађу за монографију о Рашку Димитријевићу, нагласио је да је онстварао сјајне беседе, али да је и писао много више но што је објављивао. Радовић је истакао да је Димитријевић водио врло богату преписку која се чува у рукописном одељењу Матице српске у Новом Саду, а писао је и дневник.

Између осталог 1930. године написао је „Књигу о планини”, поетско дело једног љубитеља природе и планинара.„Мој први сусрет са планином” књига је која је настала 1935, као резултат предавања о Јастрепцу, а 1982. године објављен је у „Делта пресу”, у тиражу од пет хиљада примерака. Димитријевићев роман „Ка висинама и ћутању”, који је 35 година држао у фиоци, рекао је Радовић.

Милован Витезовић подсетио је на то да се професор Димитријевић дружио са тројицом браће Настасијевић и да је са њима музицирао на чувеним седељкама, под патронатом Руже Винавер, а нагласио је да има довољно грађе да ускоро објави књигу „Београд и људи професора Рашка Димитријевића”.


Коментари2
df6a4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dragan Markovic
Profesor Rasko Dimitrijevic je velika legenda nase knizevnosti u pravom smislu te reci. Evo , posle 22 godine od njegove smrti zivi njegov glas .Glas odlicnog govornika!
Bogdan Janković
O velikanima kulture uvek treba pisati i sećati ih se, o prof Dimitijeviću zasigurno. Ali takva politika vašeg lista treba da bude konstanta. Moram da vas potsetim da za jednog od bliskih saradnika prof. Dimitrijevića pomenutih u članku, prof. Milana V. Dimića, vaš list nije godinu dana našao mesta da objavi IN MEMORIAM koju vam je poslao Prof. Tartalja, iako se radilo o univerzitetskom profesoru svetskog renomea, koji je predavao na više kontinenata, a koji je, jedini pored RUĐERA BOŠKOVIČA bio izabran za redovnog člana KRALJEVSKOG DRUŠTVA ( Kanadski ogranak) ( the Royal Society of Canada, Academy of the Humanities), i koji je jedini, još za života, imao čast da po njemu jedna ugledna naučna institucija dobije naziv ( “Milan V. Dimić Research Institute for Comparative Literary and Cultural Studies,” University of Alberta, Canada). Iskreno se nadam da će ubuduće vaš list biti dosledan makar kad se tiče uređivačke politike kulturne rubrike. Pozdrav B. Janković

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља