Краљ Александар Обреновић је јако желело да га прими британска краљица Викторија. Више пута су наши амбасадори у Форин офису покушавали да испослују ту посету, али је одговор увек био: те краљица је презаузета, видећемо други пут, те ово те оно, да би се коначно схватило да краљица напросто нема времена за суверена тако мале земље.

А онда као гром из ведра неба вест да је њено величанство у посету примила црногорског кнеза Николу. Одбила је краља, а примила кнеза! Подсетимо се да је Србија, колико год да је била мала, за Црну Гору тога времена била прави џин. Црна Гора је почињала од Мојковца. Дакле Мојковац, Беране, Пљевља, Бијело Поље, Плав Рожаје и значајни делови Зете у непосредној близини Подгорице припадали су Османском царству. Становници тих крајева били су муслиманска раја. А садашњи: Херцег Нови, Котор, Тиват, Будва, Петровац , Сутоморе... сву обалу до уласка у Бар до реке Жељезнице држала је Аустроугарска. Дакле, Црна Гора је била дупло мања него сада, али њеног суверена је примила краљица која влада светом. Та увреда је тражила разјашњење. Наш амбасадор га је потражио у Форин офису. Британци су морали да објасне о чему се ради.

Одговор је био следећи  Британија је поморска земља и за њу земље које имају излаз на море представљају земље првог реда, а друге, попут Србије су другоразредне. Црна Гора је да подсетимо имала два града на обали – Бар и Улцињ. И ето одговора зашто је један кнез био важнији од србијанског краља.

Ту лежи централни проблем одвајања Црне Горе од Србије. Са излазом на море Србија би била много јача него што јесте. Значи, није проблем само у томе што се одвојио део истог тела, већ и у огромним трошковима које су Србији наметнуте због тога што нема излаз на море. Са морском обалом санкције би биле вишеструко слабије. Постоје међународне воде које се увек могу користити без обзира на блокаде. Транспорт робе која је под надзором како што је руска војна опрема био би неупоредиво лакши него преко територије земаља чланица НАТО-а . Цене увезене робе биле би много ниже и тако даље и тако даље. Отцепљењем Црне Горе србијански буџет значајно је умањен, а захтеви према њему су остали исти као и у време док је био пунији због приступа мору.

Да разјаснимо, отцепљење Црне Горе је легалан акт и грађани те државе имали су право да се отцепе. И кад су се за то одлучили нека им је срећан пут. Нико озбиљан у Србији не негира црногорску независност. Црна Гора иде својим путем и нека је, нека иде у здрављу и весељу.

Али то није разлог да се не призна да је Србија велики губитник због осамостаљења Црне Горе. Не само због одласка браће него због знатно празнијег буџета. Зато је нелогично и непоштено да је било који становник Србије, ако је имао захтеве према буџету Србије, био за отцепљење. Чак и у случају кад верује да су Црногорци посебна нација која не треба да живи са „етничким различитим” Србима, већ да имају своју државу. Тиме је допринео свему овом о чему смо као губитку у економском смислу говорили. Дакле, неморално је живети у Србији и тражити сва права од ње. Тражити србијанске националне пензије, имати захтеве према србијанским фондовима за снимање филмова, претензија за новчане награде за било какво достигнуће у науци и култури, спорту итд, a подржавати рестриктивне мере црногорских власти према црногорским Србима а покушавати да креираш србијанску политику.

А управо тако се понаша део Црногораца који живи у Србији. Према мојим сазнањима, много мањи део, али ипак значајан због друштвеног положаја који заузима. Неморално је држати предавања и наступати на радију и телевизији на истом језику за који у Црној Гори тврде да је различит од њиховог кад опште са Србијанцима што црногорски никада нису учили. Неморално је залагати се аутокефалну црногорску цркву а бити против Српске православне цркве и атеиста.

 Међу њима има истакнутих стваралаца, али нека се не заваравају. Када би овог момента нестали сви њихови филмови, књиге, слике, предавања... Србија не би изгубила ништа. Као камен бачен у воду то би начинило круг на воденој површини и за неколико тренутака нико више не би знао да је ту некад у дубину потонуо камен. Али штета која је Србији нанета због отцепљења остаје трајно.

 Има Србија довољно својих стваралаца и стваралаца из других српских земаља који уопште немају да припадају српској култури и да њихова дела чине српску баштину. Такви су Матија Бећковић и млади кошаркаш из Подгорице Андрија Вуковић. A кад би Србија пропала због нестанка стваралаштва оних Црногораца што живе у Србији, а подржавали су отцепљење Црне Горе онда заиста и не би требало да постоји.

*Професор универзитета, оснивач научне дисциплине Политикологија религије

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа