субота, 07.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:51
ИНТЕРВЈУ: ИВАН ИВАЧКОВИЋ, публициста

Где је нестало ватрено срце борца

Огромна је разлика између онога што је Џони Штулић био почетком осамдесетих и онога што је данас. Реч је о једној великој људској драми и о томе говори књига „Између крајности”
Аутор: Гордана Поповићуторак, 15.10.2019. у 21:00
(Фото Ивана Чутура)

Некадашњи песник, у исти мах одважан и умиљат, песник у којем су били помешани револуционарни и љубавни жар, претворио се у оронулог деспота, мрзовољног и свадљивог, каже о Џонију Штулићу Иван Ивачковић у својој књизи „Између крајности” која се управо појавила у књижарама у издању „Лагуне”, а за коју аутор тврди да „није ишла на шминкање, фарбање и депилацију” пре изласка пред читаоце. Публициста Ивачковић анализира феномен Штулића који је у свести његове генерације остао 27-годишњак који их очарава „Јабланом” и „Грацијом” и чија је најважнија порука с почетка осамдесетих била да треба „мислити рођеном главом”, али који се сада „изнутра променио до непрепознатљивости” и чије је „ватрено срце борца постало далеко срце странца”.

Књига излази поводом четири деценије од објављивања прве сингл плоче „Азре” са песмама „Балкан” и „А шта да радим”, а аутор најављује још две. У овој првој анализира албуме „Азре” и Џонија Штулића, али кроз ту анализу износи и причу о људима који су их направили, као и о добу у коме су настали. Друга књига биће прича о „Азри” као бенду, а трећа довршавање Штулићевог портрета, каже Ивачковић.

Кажете да је велики подстицај за писање ове књиге била „гомила несклада” између тога што Штулић јесте и онога што многи мисле да јесте. Шта он јесте, а шта многи мисле да јесте?

Разлика између онога што је Џони Штулић био почетком осамдесетих и онога што је данас тако је велика да је ниједан земаљски инструмент не може измерити. Када се појавио, није му било премца у спајању револуционарног и љубавног жара. Био је „глас генерације”, песник изузетних домета, југословенски Дилан. Онда је отишао у Холандију и тамо постао нека друга особа. Снимио је ужасне верзије старих песама, а нове су му најпре биле досадне и безбојне, а касније неподношљиво лоше. Одрекао се свега вредног што је направио и непрестано блатио сопствена достигнућа. Данас је то огорчен човек, поражен и љут на цео свет, често сиров и прост, још чешће незахвалан према онима без којих никада не би стекао име. Реч је о једној великој људској драми, и о тој драми, поред осталог, говори књига „Између крајности”.

Тврдите да је у периоду од сингла „Балкан” до албума „Криво срастање” био не само вансеријски песник и аутор сјајне музике него и одличан гитариста и певач. Али му замерате што је временом постао неспособан да разликује слободу стваралаштва од слободе да се буде прост, језик улице од уличарског речника. Чак тврдите да је тиме, почев од 1986. године, допринео повећаном простачењу друштва?

Нажалост, тако је. Али, Штулићеви највећи простаклуци прошли су незапажено, и у том смислу је судбина била благонаклона према њему. Проблем је у томе што ја не могу нигде да их цитирам, јер то стварно није ни за озбиљне новине, ни за нормалну телевизију. А без цитирања нико не може ни да замисли да је један Џони Штулић писао и певао тако страшне, тако сирове ствари.

У својим најбољим данима обраћао се, кажете, људима који су били фрустрирани тромошћу и тупавошћу друштва, због чега се генерација која је у њему видела свог гласноговорника осећала превареном када је напустио земљу. Коме се обраћа данас и две последње деценије?

Некоме свакако жели да се обрати, с обзиром на то да годинама даје да се на интернет постави нова музика коју снима на кућној опреми. Уз веома ретке изузетке, та музика је испод сваког нивоа. Пошто је тако, једини логичан закључак јесте да се он обраћа људима без икаквог критеријума, људима који га слепо обожавају и, опчињени смешном и штетном митоманијом која се исплела око његовог имена, мисле да је све што изађе испод његове руке генијално. С друге стране, Штулић окупљање таквих види као свој животни пораз и јавно псује своје најватреније присталице. Јер, он се својевремено здушно залагао против идолопоклонства и говорио да човек мора да мисли својом главом. Дакле, данас се обраћа онима које не подноси, и то вам је само једна од многих контроверзи везаних за њега.

Тврдите да данас води уредан живот какав је као млад презирао. Уопште, анализирате без милости и његово стваралаштво и његову личност. Мислите ли да ће вас прозивати због ове књиге?

Сигурно хоће. Он не подноси критику на свој рачун, он је воли само док се не односи на њега. С друге стране, морам да кажем и како ова књига врви од похвала за све што је урадио закључно са „Кривим срастањем”. „Азрин” први албум, затим „Сунчана страна улице”, „Равно до дна”, „Филигрански плочници” – то су плоче које данас блистају истим сјајем као и онда када су излазиле. За мене је „Азрин” деби-албум најбоља плоча у комплетној историји југословенског рокенрола. Све у свему, верујем да сам написао праведну књигу.

Констатујете на крају да Штулић није направио ниједан шовинистички испад и да је с те стране сачувао чист образ, али да је смешно због тога га сматрати свецем. Колико ће ваша књига допринети да млада публика стекне реалнију слику о њему, насупрот идолатрији коју нуде друштвене мреже и миту проистеклом из његовог дугогодишњег одсуствовања и самоизолације?

Један од најкрупнијих разлога за писање ове књиге управо је тај да се састружу наслаге мита који се отео свакој контроли и да се прикаже Штулићево људско лице. Мит највише штети њему самом. Млада генерација само за тај мит и зна и зато верујем да ће јој ова књига бити откровење. Али, књига је подједнако намењена мојој генерацији, оној која је почетком осамдесетих, масовно купујући „Азрине” плоче и карте за концерте, начинила ту групу популарном и утицајном. За нас који смо расли и сазревали уз „Азру” – као што је и она расла и сазревала са нама – књига „Између крајности” биће повратак у једно незаборавно доба, подсећање на песме и плоче којима меримо своју сад већ давну младост. У најкраћем, ово је књига намењена правим, озбиљним поштоваоцима „Азре” и Штулића, који његове најбоље песме и албуме воле зрелом љубављу и који разумеју његову стару и важну поруку – да треба мислити самостално и критички, а не правити идоле и слепо их обожавати.


Коментари10
c6c0b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Зна,зашто је отишао.Не кварити то
То је као када одете код фудбалера који не игра,па наваљујете да се са некаквим жаром бацака по трави.Он је тај жар имао док га је имао -црпећи га из целине свог,искуства и југословенског"рок тла "кога више нема -као ни њега самог. Одласком са тог тла јасно је показао шта о свему мисли."...Штулић није направио ниједан шовинистички испад и да је с те стране сачувао чист образ ... "Од њега се другачије није ни могло очекивати- јер је само частан син часног официра ЈНА.
Nebojsa
Potražite na internetu Džonijev odgovor na ovaj intervju. Džoni je i dalje Bog otac, a ovdašnji "pisci" sve dalje od istine.
Saša Janković
"jedini logičan zaključak jeste da se on obraća ljudima bez ikakvog kriterijuma" - Čini mi se rođače, da je standard pokvario ljude, jedu ..... Toliko o tvojoj "analizi" nečega što ti je daleko od uma i socijalnog su-života sa osobom koju želiš dotaći pisanjem ....
Vladija Sarac
Ko je Dzoni Stulic, to zna i staro i mlado. Blago onom ko dovijeka zivi, imao se rasta i roditi. A ko je ovaj ljutiti Ivackovic? Dobro mu stoji Dzonijeva pesma "Daleko od istine"!
зачуђен
Чиме Вас је, Ивачковићу, Џони тако увредио? За мене ће увек остати бард, филозофски гласник добрих и ружних промена, поета најлепших рок балада и тип са ставом, а богами и гардом. Кад рикне, помињаће се као легенда док има музике. Кад Ви и ја рикнемо, сетиће нас се на задушнице и то само фамилија из осећаја дужности. Пустите човека на миру. Тек му је 67. Али, неће Вам остати дужан за овај памфлет.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља