среда, 20.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:17
ПОГЛЕДИ

Предсобље са мушкатлама

Аутор: Радош Бајићпонедељак, 21.10.2019. у 11:33

Пре тринаест година, октобра 2006. у Врњачкој Бањи је пала прва клапа телевизијске серије „Село гори а баба се чешља”. Када се данас сетим тих дана – све ми делује нестварно. Полупразних џепова, али пуни огромне вере, заноса и посвећености започели смо причу у чијем су средишту мали људи из моравског миркокосмоса. Сваки осмех и блага добронамерна реч била нам је огроман подстрек. Свака помоћ, па и најмања – судбоносно много нам је значила. Нажалост, на биљку која је тек почела да ниче –  расута је врела вода. На самом почетку снимања суочили смо се с вешћу која нас је потпуно обесхрабрила. Тада поступајући преосвећени владика Хризостом, из само њему знаних разлога одбио је нашу молбу и забранио снимања у храмовима и манастирима на подручју Епархије жичке. Узалуд су биле наше молбе и вапаји. Мојој дешператности и разочарању није било краја. Нисам могао ни себи ни другима да објасним – шта се то дешава? Чиме сам заслужио такав одговор од моје цркве, коју као верник поштујем, а као човек из струке у својим пројектима увек је уздижем и са пијететом уважавам?

Али, божија воља чини чуда. А једно такво чудо се догодило једног јесењег дана када смо у селу Кукљин недалеко до Крушевца, код домаћина Раке Петровића снимали сцене истовара покошеног сена на стогове поред Мораве. На сету се појавио педантан и леп човек у мантији, парох кукљинске цркве где ћемо, у годинама којима смо ишли у сусрет, снимити многе антологијске сцене наше серије. Дошао је, благословио снимање  – и тражио да се види са мном. Стрпљиво је сачекао да завршим сцену са Љиљаном Стјепановић и Ненадом Окановићем…

– Господине Бајићу, преносим вам поздраве и благослов његовог преосвештенства епископа нишког господина Иринеја, који вам поручује, да у су вам порте и унутрашњости свих светиња наше епархије доступне и да можете снимати где год желите.

Био сам фасциниран и запањен. Оно што ми је без довољно објашњена, штуро, хладно и одбојно забрањено у Епархији жичкој – у Епархији нишкој ми се дозвољава уз благослов, широки осмех и бирану реч пуну пажње и уважавања. Три дана касније, упутио сам се у град моје ране младости у којем сам као ђак средње музике школе провео четири лепе и узбудљиве године. Срце ми је снажно лупало док сам са даровима које сам понео улазио у владичански двор у граду на Нишави, где ме је очекивао епископ – данас Његова светост патријарх српски Иринеј…

Из велике најлон кесе вадим теглу најбољег багремовог меда и боцу љуте комовице. Спуштам их на плетени сто пред руке и благе очи Иринеја. Он узима боцу, зналачки је промућка и кроз осмех проговори: „Добар јој је венац, мора да је одлична… Моравци пеку добру ракију, али и овде у Сићеву су прави мајстори за мученицу...”

Времешна и тиха послужитељка у црнини са мајчинским осмехом приноси ми слатко од дуња, чашу воде, црну кафу налик на некадашњу „дивку” и чашицу сићевачке ракије… Кад не знаш шта би и како би, онда само гледај како то ради домаћин који ти указује гостопримство.

Иринеј подиже своју, тек допола напуњену чашицу, прекрсти се и наздрави ми: „Добро ми дошао… од Бога ти здравље…”

„И вама, преосвештени  владико”, одговорих му замуцкујући…

Разговор који сам тог касног октобарског дана водио са Његовом светошћу памтићу цео живот. У великом застакљеном предсобљу, у којем се мирис тамјана мешао са опојом цветова безброј разнобојних мушкатли које су у саксијама биле уредно размештене по симсовима, разговарали смо до предвечерја. О серији коју снимам, о лику старог свештеника Станислава којег је бриљантно тумачио недавно почивши Момир Брадић, о породици, о вери, о његовим постдипломским студијама у Атини и обављању бројних дужности у манастиру Острог и Призрену, где је у чувеној Призренској богословији био професор и ректор… О нади, бризи и страху за српске светиње на Косову и Метохији… Чини ми се да сам после тог разговора који ћу памтити цео живот постао бољи човек. Склоњен од сваке помисли да некога мрзим и да било коме учиним зло.

Шта ме нагони да се после тринаест година на овакав начин присећам мог првог сусрета са Његовом светошћу? Да ли је то стид и моја ничим заслужена срамота? Да  ли је то зато што припадници мог народа и моје вере све чешће, све безобзирније и безумније нападају српског патријарха? Што показујући да им ништа није свето, желе да га уваљају у блато политиканства, да га окаљају, да га унизе и обезвреде – дрско полемишући са његовим одлукама, оспоравајући му право да као први човек наше цркве који се моли за све нас – похваљује, указује, стрепи и моли се за бољитак и опстанак свог народа?

*Глумац, сценариста и редитељ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа


Коментари7
5fd33
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Da li je ovo pouka
Bilo je to davno. Neki kralj odluci, posle par godina, da potrazi mosti svoga oca , bivseg kralja, koji je poginuo u jednoj bitci. Dosao na mesto bitke, kad tamo zatekne coveka koji prebira po ljudskim kostima. Kralj ga upita sta radi, a on mu odgovori: "Vase Visocanstvo, cuo sam da dolazite, da biste pronasli kosti Vaseg cenjenog oca, pa sam dosao da ih pronadjem, pre Vas. Ali ne vidim nikakvu razliku medju kostima drugih ratnika koji izginuse sa njim. Tako da ih je nemoguce izdvojiti".
Siniša Stojčić
I obogatiše se na grbači naroda
Џејми Шеј
Narod srpski je uvek bio uz svoju crkvu. Kao takav ima pravo da zna kako su pravo, da budu odlikovani ordenom svetog Save, zasluzili dostojanstvenici koji su ga skoro dobili u odnosu na pocivseg patrijarha Pavla?
dzordz
ne pravi se englez. orden se dobija za razne zasluge. moj pradeda je dobio orden svetog save posle WWI kao neimar i graditelj crkava. i nije morao nikome ni da se pravda, ali se nije ni neprimereno hvalio. od drugih smo saznali nedavno za to.
Препоручујем 4
Petar petrovic
Dosta bre sa zaglupjavanji srpskog naroda...ne pustajte nikakve serije.partizanske filmove..jer su sve laz..
Мирјана
Према званичним подацима немачких окупационих власти, који су данас доступни у Берлину, на територији града Београда до 1944. године и доласка Црвене армије, Немци су имали војних губитака у људству да се наброје на прсте, зависно од тога да ли рачунамо и саобраћајке и дављење у Сави. А комунисти нам сервирали серије типа "отписани" где су побијене стотине статиста у немачким униформама. Ако су креатори таквог ђубрета заиста постали верници, време је да се покају и ограде од превара и лажи.
Препоручујем 3
dzordz
konacno od g.r.bajica jedan odmeren tekst. bez politicarenja. cak i zavrsni pasus, verujem da, odrazava vecinu, ako ne i skoro sve vernike spc, pa i gradjane srbije.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља