понедељак, 18.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:02

Наука као водиља друштва

Аутор: Славко Симићпонедељак, 21.10.2019. у 18:00
(Фото Драган Јевремовић)

Недавно су у „Политици”, у рубрици Погледи, објављена нека реаговања  колега из медицинске професије на мој чланак од 5. 9. 2019.  године. У том тексту представио сам модел директног финансирања неспорних научних резултата и отварања научних ресурса према целокупном друштву, са идејом да тамо треба тражити таленте који ће омогућити не само опстанак него и напредовање наше науке.

Због чега? Зато што је дугогодишња политика негативне селекције и галопирајући непотизам на нашим универзитетима узроковао велики одлив мозгова и садашњи недостатак научне супстанце. Не треба се заваравати, најбољи су отишли а следећи већ пакују кофере. Остали су осредњи, просечни и исподпросечни, част изузецима.

Зато је могуће да егзистенција, успон и пад Универзитета у Београду на Шангајској листи зависи од пензионисаног професора математике – волонтера (јер, по закону, пензионисани професор може бити на пројекту али са 0 – нула – бодова)!?

Зато је могуће да, уместо у научни рад, удружена група професора са Факултета организационих наука и Математичког уложи огромну енергију не би ли осујетила избор своје колегинице у звање редовног професора и то са типичном рекла-казала аргументацијом, што је јавност интензивно пратила пре неколико месеци. Такав је то ниво. Да и не говоримо о поплави лажних диплома свих фела којима се диче људи што претендују да воде ово друштво. Или о чињеници да се пројектни систем распао па више нема нових циклуса нити нове категоризације истраживача, чиме је сваки научни напор практично обесмишљен.

Елем, да видимо шта нам замерају колеге медицинари. У чланку „Како остварити напредак научних истраживања” („Политика” 30. 9. 2019), Рајко Игић каже: „Предлог је да се укине финансирање истраживачких пројеката а уместо тога оним појединцима који објаве научни рад у часописима које региструје VoS (?) држава треба да исплати 2.000 евра.... Предлог личи на давање награде нашим спортистима или средњошколцима који учествују на међународним олимпијадама из математике, физике или хемије када освоје неку од медаља које организатор учесницима дели нештедимице: десетину златних, три пута више сребрних а још више бронзаних.”

Шта рећи на ово? Док паралела са спортистима има неког смисла ако су резултати врхунски и проверљиви захваљујући телевизијским преносима, просто запрепашћује да научник може тако мислити о међународним Олимпијадама и учесницима који су понос сваке нације која их тамо шаље. Једино је очигледно да он није био ни у ужем избору да уђе у екипу јер не зна да број медаља не зависи од воље организатора већ од постигнутих резултата по прецизно утврђеним мерилима.

Ја се експлицитно залажем да се „награде” додељују радовима публикованим у часописима са SCI листе (листа најзначајнијих научних часописа из свих области науке) јер су прошли ригорозну контролу три независна и анонимна рецензента, где је највећа конкуренција и где важи девиза publish or perish (објављивати или пропадати).

Међутим, Игић на мала врата уводи много ширу листу VoS (Web of Science) која садржи мноштво предаторских часописа у којима се заиста може добити „прегршт медаља” ако се адекватно плати. Другим речима, да би избегао конкуренцију Игић се управо залаже за оно што замера средњошколцима!?

У другом чланку (Политика 8. 10. 2019), аутор Горан Белојевић представља себе као руководиоца чак пет пројеката које финансира Министарство (!?) и, сходно томе, сматра да „нисмо сви једнаки” те да „позицију руководиоца пројекта треба подићи на пиједестал перјанице српске науке”, па онда ни „прва Нобелова награда за српског научника не би била далеко”.

Мислим да је смешно уздизати на било какав „пиједестал” типично бирократски посао састављања разних статистика и годишњих извештаја, и још захтевати да се то посебно плати. Питање уравниловке решено је увођењем категоризације научника а у категоријама од А1 до Б6 могу стати сви радници и нерадници. Бенефити за руководиоце пројеката огледају се, пре свега, у апсолутној аутономији располагања материјалним средствима и неписаном правилу да га сарадници дописују као првог у својим радовима да би се домогли пута на неку конференцију или бар лаптопа.

Научни саветник у пензији

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa


Коментари1
2cffc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Natasa
"... више нема нових циклуса нити нове категоризације истраживача, чиме је сваки научни напор практично обесмишљен." Овим је све речено. Непостојање категоризације је директни атак на људе, посебно младе, који су вредно радили у претходном периоду. Ту није питање само у плати него и у пензији, јер овакво стање траје већ пуних 9 година. Са институционалним финансирањем уводи се ураниловка међу истраживачима, тако да ће се ентизијазам само истопити. Урадите категоризацију!!!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља