четвртак, 21.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:00
ИНТЕРВЈУ: ЛУИС МАКЕНЗИ, бивши командант сектора Сарајево Унпрофора у БиХ

Бомбардовање Србије и признање Косова су лудост

Руководство Бoсне и Херцеговине је 1992. затражило да будем смењен, очекивали су да ћу се слагати с њима по свим питањима, али је мој мандат подразумевао да будем непристрастан и објективан
Аутор: Биљана Баковићсреда, 16.10.2019. у 22:55
(Фото Викимедија комонс/Јадран Пандуревић)

Многи сматрају да је генерал Луис Макензи, некадашњи командант сектора Сарајево Унпрофора у БиХ, велики пријатељ српског народа. Ипак, генерал Макензи, у ексклузивном разговору за „Политику”, објашњава да има пријатеље свих националности из БиХ, али да „истина увек представља проблем онима који имају друго мишљење”.

А истина коју Макензи изговара смета многима. Овај канадски високи официр сматра да у Сребреници није почињен геноцид већ ратни злочин, да је ослобађање Насера Орића срамотно, а бомбардовање Србије 1999. године велика грешка, као и признавање независног Косова. Генерал Макензи је официрску повељу добио 1960. године. Након мисије у Сарајеву 1993. године, са 35 година војничког искуства, поднео је оставку. Опробао се и у политици, а 1997. године изабран је за заменика премијера. Макензи ће бити један од најугледнијих гостију на 64. Међународном сајму књига у Београду када ће бити промовисано српско издање његове књиге „Миротворац: Пут у Сарајево”, која је написана пре 27 година.

Током 36-годишње војне каријере службовали сте у девет мировних мисија: у појасу Газе, на Кипру, у Вијетнаму, Каиру, Централној Америци и у БиХ. Где је било најтеже?

Свакако је најтеже било у Сарајеву, БиХ, јер су се сви остали сукоби одвијали између националних снага које су имале своје представнике у седишту УН у Њујорку. У БиХ смо морали да се бавимо једном земљом с две сукобљене фракције, босански Срби, с једне, и босански Хрвати и Бошњаци, с друге. Као резултат тога, преговори су били изузетно тешки.

Долазите у Београд ради учешћа на 64. Међународном сајму књига, где ће бити одржана промоција српског издања књиге „Миротворац: Пут у Сарајево”. Шта за вас значи конкретно чињеница да ће се у Србији читати ваша књига која је била бестселер 1993?

Нисам могао претпоставити да ће се ово десити, стога ми је драго да је издавач Бобан Стојиљковић, „Књига комерц”, узео у обавезу да то учини. Када је реч о Сарајеву, прошло је 26 година од догађаја који су описани, тако да би нека од мојих запажања требало посматрати у контексту тог периода. Нека, која су много контроверзнија, издржала су тест времена и показала се поприлично тачним.

Португалски генерал Карлос Бранко промовисаће српско издање своје књиге „Рат и џихад на Балкану” истога дана када и ви. Да ли се знате одраније и да ли ћете имати прилике да поразговарате о војним искуствима, имајући у виду чињеницу да сте обојица боравили у БиХ и Хрватској током ратних година?

Нисмо се раније срели, али сам пратио његове активности и коментаре у вестима и радујем се нашем сусрету.

У марту ове године медији Републике Српске објавили су почетак рада Комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду од 1992. до 1995. године, као и Комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. године. То је био предлог израелског стручњака за истраживање Холокауста Гидеона Грајфа. Да ли сте већ имали неких активности на том плану?

Писао сам чланке о Сребреници у којима сам оспорио „налаз” да је почињен „геноцид”. Ратни злочин да, али не и „геноцид”.

Да ли о стварима којима се баве ове две комисије можете да кажете нешто више од онога што сте већ рекли у књизи „Мировњак: Пут за Сарајево”, која је 1993. била канадски бестселер, а потом и у књизи „Изгледао сам добро због војника”?

Свестан сам постојања две комисије и задивљен дубином истраге која поткрепљује њихове налазе. У питању су корисни прилози досадашњој историји трагичних догађаја који су се дешавали деведесетих за све стране у конфликту.

Службовање у Сарајеву од маја 1992. до марта 1993. године (испоставило се, на самом крају ваше професионалне војничке каријере) још вас „прати”, судећи по реакцијама појединих представника бошњачке дијаспоре у Канади према вама. Како се носите с тим њиховим оптужбама за, најблаже речено, просрпско деловање?

Службовао сам од марта закључно с јуном 1992. године, када је руководство БиХ затражило да будем смењен. Очекивали су да ћу се слагати с њима по свим питањима, с обзиром на то да је БиХ тада била новоизабрана чланица УН. Како је мој мандат подразумевао да будем непристрастан и објективан, били су веома узнемирени мојим коментарима на поједине проблеме. Оптужбе које долазе од једног дела самопрокламованог руководства дијаспоре БиХ у Канади су сумануте укључујући силовања и убиства, да нико нормалан у то не може да поверује. Морам да додам да је овде реч о малом броју и задовољство ми је да имам пријатеље на свим странама које су биле у сукобу, а који сада срећно живе у мојој земљи.

Због тога што сте се 1999. противили НАТО бомбардовању СРЈ, а касније сте и критиковали своју владу због признања једнострано проглашене независности Косова, Срби у Канади вас сматрају пријатељем. Колико вам то годи, а колико вам можда представља проблем?

Истина ће увек узнемиравати оне који имају друкчије мишљење. Развојем догађаја од бомбардовања наовамо, јасно је да је лудост бомбардовања суверене земље и признања независности Косова више створило него што је решило проблем.

Као више пута одликовани професионални војник, мислите ли да је позиција Србије која је прокламовала војну неутралност – одржива?

Мислим да је то функционисало у прошлости. Ипак постоји потреба за ангажовањем професионалне војске каква је Војска Србије и да учествује у неким мировним мисијама и мисијама заштите недужних цивила широм света. Херојска дела и војна постигнућа савезничке српске војске у прошлости, у два светска рата, по много чему су ненадмашна.

Пре годину дана сте били у Србији, као гост Дипломатске академије поводом обележавања 100. годишњице краја Првог светског рата. Говорећи о српско-канадским савезничким везама, подсетили сте да је прва жртва у Великом рату била српска (Душан Ђоновић), а да је последња био Канађанин (војник Џорџ Лоренс Прајс). На основу каквих све веза би данас могли да се граде односи између Србије и Канаде и да ли видите простор где би могли да напредују?

Да, било је незаборавно. Домаћин нам је била амбасадор др Љиљана Никшић, која је, између осталог, задужена за српске војне меморијале и обележавање важних датума. Био сам изненађен сазнањем да Србија има 572 меморијала у 40 земаља света и жртвује 30 одсто становника. У Алберти постоји планина с именом Путник, посвећена војводи српске краљевске армије Путнику. Било би лепо да неко иницира споменик Душану и Џорџу у Канади у знак сећања на савезничке везе Срба и Канађана. Имао сам привилегију да у оквиру обележавања стогодишњице Великог рата на Дипломатској академији Министарства спољних послова одржим предавање и сретнем потомка Милунке Савић, Јованке Орлеанке Великог рата и да одам почаст Канадској медицинској мисији која је била у Србији у Првом светском рату, али и да посетим Музеј српског лекарског друштва и положим цвеће на гробове војводе Путника, Мишића и Милунке у Алеји великана, подсећајући се на дане када су Србија и Канада биле савезнице. Друге везе? Вероватно не у спорту (изузев хокеја), јер ви увек побеђујете! Заједничко учешће у војним обукама и операцијама је увек пожељно.


Коментари20
d014f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Бане
Не треба странци нама да буду пријатељи него да се залаже за правду и истину. Само то и бићемо на коњу
ZORA
Nekada su stranci veci prijatelji od domacih izdajnika.
Препоручујем 25
Јован К.
Ген. Макензи управо то и ради још од када је био у Сарајеву.
Препоручујем 58
Radojica Jeftic
Covek je svojim postenim i nepristrasnim stavom doveo i svoj status, karijeru kao i bezbednost svoju (i porodice) u pitanje. Neoliberali ne oprastaju nikome, pa ni svojim generalima. S druge strane, citam komentare i vidim da smo genetski nezahvalni malobrojnim koji su se u borbi Davida i Golijata stavili na stranu Davida, Srbije u ovom slucaju. Mi jednostavno ne zasluzujemo niciju ni pomoc ni naklonost. Mi cemo izmisliti prijatelje koji nam to nisu, a one koji to jesu uvredicemo kada mozemo.
Nebojša Joveljić
Kako se niko do sad nije sjetio da ovog junaka i pravednika okiti Ordenom Svetog Save, ili još nekim većim ako ga ima? To bi bio pravi potez.
Dragisa
On o tim dogadjajima mozda stvarno tako misli, posle tolikih godina uspomene su se klasirale, pogled iz daljine je bistriji ? Ali pogotovu (ili u isto vreme) on koristi mogucnost da time reklamira svoju knjigu i ako je moguce (zasto da ne) ona postane "best seler" medju knjigama na sajmu ? Biznis je biznis pogotovu za stanovnike Severnoamerickog kontinenta.
Slavica
McKenzie je objavio tu knjigu pre mozda 16 godina na engleskom. Sada je samo prevedena na srpski. Pitam se kako niste zahvalni onima koji govore istinu. Ti si toliko negativan da ne mozes da vidis ni sracak svetlosti. Njemu nije stalo da je knjiga best seller. Stalo mu je da kaze istinu.
Препоручујем 69
Jovan ©
Lepo rekoh onomad: prolongirana sezona lova na izjave bivsih i nekadasnjih...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља