уторак, 12.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:42

„Бајадера” у родном граду

Познато дело Лудвига Минкуса трећи је заједнички балетски пројекат шпанског кореографа Нача Дуата и наше Ангелине Атлагић, костимографа и сценографа, у Театру Михајловски у Санкт Петербургу
Аутор: Мухарем Шеховићчетвртак, 17.10.2019. у 20:00
Валерија Запасникова (Гамзати) и Анжелина Воронцова (Никија) (Фото Театар Михајловски)

Специјално за Политику
Санкт Петербург – У родном граду „Бајадере”, чувеног балета композитора Лудвига Минкуса, ево још једне „индијске играчице” – и јада њених љубавних. Премијерно смо је угледали у „Театру Михајловски”, недавно, у поставци водећег шпанског кореографа Нача Дуата, који је последњих година своју каријеру везао за ову стару санктпетербуршку позоришну кућу. За успех тог пројекта у великој мери заслужна је и наша истакнута уметница Ангелина Атлагић – низом незаборавних, каткад гламурозних сценских „слика” које оставља тамошњој публици. Све то могло се и очекивати од костимографа-сценографа високе естетике и перфекционисте, са доказаним даром да чак и добро познате, или сасвим обичне ствари, види и презентира их на други начин, из своје личне визуре.

Зато није ни случајно што је ово њена већ трећа премијера у „Театру Михајловски”, и увек у (пр)овереној, уходаној сарадњи са Дуатом, главним кореографом куће. И њихови претходни радови били су чувени балетски наслови – „Успавана лепотица” и „Ромео и Јулија”. Опет класика и опет тај њихов известан поглед, посебан, из овог нашег века. А када је о „Бајадери” реч – или „Бајадерки”, како је Руси зову – Ангелина Атлагић је староиндијску причу о играчици у храму, са снажним (мело)драмским акцентима, богато украсила импресивним сценографским решењима – каткад раскошним и монументалним, који гледаоца често просто очарају том својом оригиналном допадљивошћу. У фундусу новог балета је и њених 150 изузетно елегантних костима. Какав је то огроман посао за шнајдерај руског театра био? А какав тек за оног који је све то сашио и украшавао у својој глави.

Начо Дуато је своју „Бајадеру” замислио као својеврсну кореографску игру са оним ко је први поставио Минкусов балет на позорницу, у истом овом граду, само у другом, нешто млађем и нешто славнијем „Маријинском театру”. Дакле, о Маријусу Петипа је реч, великом магу балетског академизма, „руском Французу” који је поставио темеље значајном броју важних дела уметности игре. У Маријинском се и у овим модерним временима игра „Бајадера” из прошлих дана, базирана на његовој кореографској редакцији, из далеке 1877. године. Данас, готово век и по после, Дуато је желео да својим интервенцијама – штошта додао, штошта одузео – и том неуобичајеном кореографском „копродукцијом” осавремени једно велико класично дело. У кулоарима чујемо и духовит коментар на рачун Шпанца: „Овај Hombre (читај: човек) одлучио се за прилично ризичан ауторски потез.”

Својим дугим аплаузима публика се очигледно није због тога бунила. Осим поменутима, ти аплаузи били су упућени и претежно младом и добро увежбаном играчком тиму, пре свега тумачима главних улога: Анжелини Воронцовој (Никија), Ивану Зајцеву (Солор) и Валерији Запасниковој (Гамзати). И кратко подсећање на причу: млади ратник Солор разапет је између свог срца и свог друштвеног статуса; између две жене које га воле – бајадере Никије коју жели и Гамзати, кћери моћног раџе, која му је суђена...

И на крају лепа вест за тамошњу публику, али и за туристе које магнет велике игре лако привуче: у насловном лику у „Театру Михајловски” представљаће се и чувена Полина Семионова, уметница велике интернационалне каријере, Рускиња која је са само 17 година постала примабалерина Берлинске опере и којој је Никија једна од најрепрезентативнијих улога.

Иван Зајцев у лику Солора (Фото Театар Михајловски)

Град са више од сто театара

Санкт Петербург је град који се може много чиме подичити. Поред осталог и импозантним, троцифреним бројем театара у њему. Ретки су такви у којима их је више од сто. А Михајловски – та грађевина у неокласичном стилу, у жуто офарбана – један је од најважнијих и најстаријих (1838) чланова те многобројне театарске породице. Садашње име било је и његово прво име (по великом кнезу Михаилу, из царске куће Романових), које је у међувремену више пута мењано, зависно од историјских прилика у овој великој земљи. Па је тако театар био и Државни, и Петроградски, и Лењинградски, звао се и Мусоргски. У периоду између два светска рата био је и нека врста лабораторије совјетске опере, па су на тој сцени први пут изведена позната дела Дмитирија Шостаковича „Нос” (1930) и „Леди Магбет Мценског округа” (1934), касније преименована у „Катарину Измаилову”.


Коментари1
1ecd1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

JorgeLB
U Mihajlovskom sam gledao Labuđe jezero s Irinom Perren, a nedavno i Don Kihota s Ivanom Vasilievim. Marinskii je najpoznatiji, ali Mihajlovski je nešto pristupačniji, simpatičniji. Kvaliteta je neupitna, jer se radi o najvećim plesačima i koreografijma današnjice. Mihajlovski je procvao dolaskom Faruka Ruzimatova. Karte su oko 70-ak eura za balet. Za te novce dobijete neponovljivo iskustvo, nešto što pamtite cijeli život.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља