уторак, 12.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:55

Шта би се догодило када би радници престали да раде

Дошли смо у ситуацију да раднике више нико не види на улици, они су ту, али као да су провидни, каже Вељко Мићуновић, који је у Драми на српском језику Народног позоришта режирао „Радничку хронику”
Аутор: Александра Исаковчетвртак, 17.10.2019. у 18:16
Из представе „Радничка хроника” (Фото: Народно позориште Суботица)

Суботица – Вељко Мићуновић поново режира у Суботици и поново се бави актуелном социјалном темом. Након што је пре две сезоне у Драми на мађарском режирао изузетно запажену представу „Кичма” o моралним дилемама запосленика у реду за отказ, сада у Драми на српском језику потписује режију „Радничке хронике”.

„Трудим се да комади које радим буду комади који ме и интимно снажно инспиришу, који су ангажовани, друштвено освешћени, а што овај комад свакако јесте”, каже у разговору за „Политику” редитељ Вељко Мићуновић.

Текст је написао Петар Михајловић, драматизацију Слободан Обрадовић, а иако је дело написано 2010. године, Мићуновић каже да је сада занимљив тренутак за овај комад јаке социјалне теме.

„Све је смештено у фабрику и међу раднике који таворе, али занимљиво је да комад досеже много шире и залази у све поре друштва. Третирајући једног малог човека доноси нам перцепцију веома широке слике која се тиче свих нас. Комад има и комичне елементе, рекао бих да је то трагигротеска, јер смо дошли у ситуацију да раднике више нико не види на улици, они су ту, али као да су провидни. У представи постоји 10 различитих сцена које се баве радницима и њиховим положајем, али мислим да је поента у свему да је након свих револуција, транзиција и изневерених очекивања остао само апсурд и у том апсурду упливавамо у нешто што је атрактиван жанр за позориште”, каже редитељ.

У представи глумци радници немају имена већ бројеве, глуме и друге ликове, и каже редитељ да му је изузетно важно било да задржи фокус на ономе што се обично назива малим човеком.

„У представи покушавам да сецирам друштво, ту није реч само о радницима и радничким проблемима, већ задиремо у све сфере и ми смо радници као што је то свако на свој начин. Фабрика је метафора која се провлачи кроз представу као нешто што је физичко, а заправо је много више од тога.

За редитеља Вељка Мићуновића тврдња да су теме о правима радника све присутније је обична фраза. Напротив, примећује један другачији процес.

„Имамо ситуацију да људи неће да раде за бедну, малу плату и долазите до новог времена које је занимљиво и позоришно и на сваки други начин, а то је да имате упражњена радна места јер људи не пристају на нешто што је поражавајуће и понижавајуће, бирају малтене да остану код куће, с породицом, макар преживљавали на хлебу и води. Ту је и та реченица која је мени увек била инспиративна: Шта би било када би радници престали да раде, када би радници почели да славе свој живот, какав год био?”, каже Вељко Мићуновић.

У представи вођа штрајкача је Радник број један, тумачи Срђан Секулић. Каже како му је тема блиска јер је и сам дете из радничке породице чији родитељи се, као родитељи већине нас, цео живот боре за бољи живот.

„Ово јесте представа о борби радника за своја права која добија универзално значење о обесправљеном човеку. Ово је важна тема и тиче се свих нас који смо пијуни у рукама најбогатијих. У нашој представи то је вечна борба без краја и мислим да док је света трајаће борба обичног човека за достојанственији живот”, каже Срђан Секулић.

Представа „Радничка хроника” премијеру је имала 16. октобра, у њој глуме Срђан Секулић, Бојана Милановић, Јелена Михајловић, Милан Вејновић, Димитрије Динић, Игор Грекса, Марко Васиљевић и Димитрије Аранђеловић. Ово је и прва премијера Драме на српском језику у јесењој сезони.


Коментари3
25511
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

dipl. agronom
U slucaju prestanka rada , po ovakvom sistemu , kao strajk-breheri , uskocili bi menadzeri i vlasnici ,sa placenim diplomama,a to bi bilo ravno humoristickoj katastrofi...
Sladjana
Sada sam dosla sa posla, a otisla oko 8h ,plata 300eura,posao stresan,sanse za napredovanje nema.Kada prestanemo biti porocni,zeleti ziveti u velikim gradovima gde pored par milionera zivi milion i jedan rob,mozda nesto bude.Neke zemlje su zabranile rad nedeljom,sa cime se u potpunosti slazem.Neka Politika pise o poreskim olaksicam koje kompanije dobijaju za bedno placenu radnu snagu.Sve dok u drzavnom 10 ljudi radi sto moze jedan, a u privatnom jedan sto moze deset tako ce biti,cast izuzecima.
Radojko Radic
... kad bi radnici prestali da rade ostali bi bez zarade i plata (bez obzira kolike su) i u tom slučaju dosadili bi se nekoliko nedelja po kući, posvađali sa pola familije, neki bi se dali u piće, neki bi se bavili sportom - skakanje sa mostova. A onda bi došla faza razvoda brakova, isterivanje zeta iz kuće, putovanja (sa velikim očima) u inostranstvo i jos brži povratak sa oslepljenome i proćerdanom dušom...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Београд

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља