четвртак, 21.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:00
РЕАГОВАЊЕ

За расуло у српском језику и писму нису криви само политичари

Аутор: Драгољуб Збиљићуторак, 22.10.2019. у 18:00
(Новица Коцић)

За сваку је похвалу што „Политика”, данас више него у неким ранијим периодима, има разумевања за нерешена питања српског језика и српске азбуке у српском народу. То је и требало очекивати од најдуговечнијег српског (ћириличног) листа што је пратио судбину Срба дуже од једног века у којем се догодило много тешких догађаја по Србе. У тих сто година Срби су у свом језику прошли 20. век у коме је српска азбука од готово стопостотне употребе у првој половини тог столећа једва успела да преживи у ових данашњих десетак одсто њеног живота међу Србима на почетку 21. века.

Двадесети век је време у коме је српска ћирилица преживљавала заједничку голготу са Србима, у коме су ћириличка слова најпре забрањивана у окупацијама да би јој, коначно, под владавином комуниста била смишљено одузета сувереност тиме што јој је додељен у језику Срба статус алтернативног (дакле, не обавезног) писма, а, онда, готово истовремено статус прогоњеног писма и без ранијих законских забрана у окупацијама. Коначно свођење српске ћирилице данас и у Србији у положај такозване статистичке грешке у многим областим употребе српског језика последица је најпре грешака у српској лингвистици, а онда и у српском неразумевању тог озбиљног питања међу данашњим политичарима.

Кад је реч о кривцима за нефункционално стандардизовање српског језика и прогон ћирилице, за запостављање и неразумевање и данас проблема ћирилице међу Србима треба бити разуман, правичан и објективно истинит. Јер, без пуне истине о томе како се дошло до данашњег понижавајућег положаја српске савршене азбуке и њеног замењивања у језику Срба и данас, када је то и уставно недопустиво, није могуће стварно решити озбиљна питања ни српског језика ни српског писма. Али, Срби се одавно не диче институционалном уредношћу у својој држави у примењивањем Устава и закона.

Српска језичка наука се у овој „Политикиној” Теми недеље – шта кочи усвајање измена закона о језику и писму – определила за изношење једностране истине о српском језику и ћирилици кроз окривљивање само политичара због тога што је српски народ полатиничен у тако високом проценту и у самој Србији и међу Србима изван Србије и што је српски језик расточен на више „политичких језика” чији је лингвистички темељ у српском народном језику и Вуковом (вуковском) књижевном нормативу из реформе српског језика коју је Караџић окончао средином 19. века, а српске језичке институције то прихватиле и одобриле коначно 1868. године и увеле у школство. А нефункционално двоазбучје тог језика одобрио је и потписао сам Вук на Књижевном договору у Бечу 1850. године. Тада је у том договору изостављено и име српског језика и српског народа, текст договора исписан је само хрватским латиничким писмом (гајицом), чиме је српски језик постао једини језик Европе и света у коме су легализована два писма. Истина, ако ће се рачунати по томе којим је писмом записан речени договор, могло би се рећи и да је тада то писмо једино употребљено. То је свакако био почетак проблема у вези са српским писмом у језику Срба.

Лингвисти на скупу у „Политици” нису о томе говорили, нису ни споменули своју улогу у свему томе, него су се определили да сву кривицу за данашњи положај српског језика и српског писма припишу само политичарима. Али треба бити објективан, нису српски политичари данас одлучили да задрже „српскохрватски језик” у Академијином речнику, нису данас политичари учествовали у изради и допунама Правописа српскога језика у коме је настављено нефункционално двоазбучје у оквиру само језика Срба и нису српски политичари језички разјединили српски народ у четири појавне варијанте учевног (књижевног, стандардног) језика Срба (две по изговору плус две по писму). Такав случај нормативног, учевног језика не постоји нигде више ни у Европи ни у свету. О томе данас нису одлучивали данашњи српски политичари него језички стручњаци у институцијама за језик. Стога, корисно је знати да би лингвисти требало коначно да се договоре о томе какав је учевни, стандардни језик потребан Србима и са колико писама.

Језикословац, оснивач првог Удружења „Ћирилица”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари103
f4f73
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Драга Мирсин Сибничанин
За проблеем српског језиак, а поготово за српски проблем са српским ћириличким писмом, политичари и српски државници били су сто посто криви између 1918. до разбвијања Југославије, негде до 1990. године. После тога српски политиачри и државници сасвим су дигли руке и од српског језика и од српског писмаа, а брину једино да се националне амњине у Србији задовоље у језику и писму, а српски језик и ћирилица њих углавном не занимају. Од тада су криви само српски лингвисти, који ништа не мењају.
Драга Мирсин Сибничанин
Диоле ниже рекосте да је "рат за српски језик и правопис окончан 1847. године. То уопшет ниеј тачно. Тада се тај рат, преузиамњем српског језиак код Хрвата, тај рат захуктао. А ово што имамо данас у језику Срба показује тежак српски пораз у српском ејзику и писму. За нешто више од сто годиан Срби су изгубили 90н пдсто своје писмо, а свој језик су разбили на четири варијанет (две по изговору и две по писму, уз велике изгелде ад једну варијанту изгубе јер су на путу ад прромеен свој ћирилички код.
Д. М. Сибничанин
Поштовани Дејане Р. Тошићу, није тачно да су на Књижевном договору у Бечу "присуствовали и Словенци", као што нније тачно ни да су му "присуствовали Срби", као што није тачно ни да су му "присуствовали Хрвати". Тај договор је био састанак осморице приавтних лица, они нису били представници ниједног народа, јеер их за представљање нико није изабрао и овласти, изабрали су сами себе. Једино је (изгледа тајно) био овлашћени представниц бечке царскее власти Франц Миклошич, али не у име словеначког на
Коста
@Дејан.Р.Тошић -- Вама је постављено питање на Вашу 100% нетачну тврдњу да је на Бечком књиж. договору на које Ви уопште не одговоарате! Препурочујем Вам да се упознате с чињеницама тог договора пре коменатрисања. На жалост, бројне промедбе на Ваше често нетачне тврдње остају необљављене јер Вас неко многи воли у "Политици" , и тако се шире неиситне. Врло неозбиљно, али не чуди.
Препоручујем 1
Дејан.Р.Тошић
@Д.М.Сибничанин/Поштована Драга,Вук и Даничић су 1847.г.доказали да Срби говоре старо штокавским дијалектима косовско ресавским,призренско тимочким и зетско јужно санџачким и да је Српски књижевни писани и говорни језик ново штокавски дијалект шумадијско војвођански и источно херцеговачки са 7 падежа и 4 акцента и да се дели према изговору Срба на екавски шумадијско војвођански,косовско ресавски и призренско тимочки и на ијекавски источно херцеговачки и зетско јужно санџачки.Где је јужни говор ?
Препоручујем 1
Дејан.Р.Тошић
Поштовани господин Збиљић у свом ауторском тексту истиче Бечки споразум из 1850.г. о "одобравању" и "потписивању"од стране Вука и Даничића са Људевитом (Леополдом) и Мажуранићем "договор" о заједничком српско-хрватском књижевном језику.Чињенице господин Збиљић не наводи,а то су: Вук је 1847.г.доказао да је Српски народни језик једини прави језик Срба а не Славенско Сербски језик,мешавина Руско Славенског и Србског у чему му је Даничић у књизи "Рат за Српски језик и правопис" из 1847.г.и помогао.
Г. Јозић
На Књижевном договору у Бечу (1850) није било представника ниједног народа поименце јер на Бечком договору није било представника ни народа ни институција. Бечки договор је био приватни договор појединаца. Реч је о осморици потписника који су се сами скупили и рекли, записали ад "један народ треба једну књижевност да има". Дакле, ту је реч била о "једном народу" (можемо нагађати којем) и "једној књижевности" тога народа. Није наведен ни назив тога језика којим се та књижевност ствара.
Препоручујем 3
Дејан.Р.Тошић
@Драга М.Сибничанин/Поштована Драга на Бечком договору осим Хрвата и Срба присуствовали су и Словенци.За разлику од Хрвата,Словенци су задржали свој кајкавски језик и нису испоштовали договор а Хрвати су се одрекли свог Чакавско Кајкавског језика,на папиру.Словенци користе Гајеву абецеду на свом кајкавском језику.Каква сила може натерати један народ да се одрекне свог изворног народног кајкавског и чакавског језика и да ствара књижевни договор на дијалекту на коме нема књижевно стваралаштво ?
Препоручујем 1
Прикажи још одговора
Коста
Господине Тошићу, Вама објављују 4 -5 порука узастопце, а ме ни ни једну ни као одговор (можда због временске рзлике, ја сам у САД, па у "Политици" спавају кад ја пишем). У сваком слулчају НИЈЕ ФЕР. Казаћу Вам само оволико (ако објаве): какве везе има то што Ви пишете са темом овог чланка г. Збиљића -- о расулу српског језика, ко је за то одговоран и како то решити?! Да ли Ви уопште видите расуло у српском језику и потребу за неким решењем? Сумњам.
Коста
Драги г. Тошићу -- Људевит (Гај) НИЈЕ потписао Бечки договор (1850). Био је изричито против њега! Ваше тврдње о разлогу рефорее су 100% у супротности са препискама Јернеја Копитара који је замислио, започео, планирао и службено водио реформу српског књиж. језика из Беча с Вукома Караџићем, који је за њега радио. Гај уводи "јужно наречје" као књиж. хрваски језик у хрв. новине и школе 1836, Вук и Даничић то прихватају 1850. у Бечу, а у Србији се тај језик уводи тек 1868.
Препоручујем 1
Дејан.Р.Тошић
@Коста/Поштовани Коста из свега што је написано у коментарима можете закључити да Бечки књижевни договор из 1850.г.између Вука,Даничића и Људевита,Мажуранића и договор из Новог Сада из 1854.г. о заједничком српско-хрватском књижевном језику нема утицаја на Србски књижевни језик већ да је заједнички српско хрватски језик са Српским штокавским дијалектом (и)јекавског изговора план Аустријске царевине о ширењу на Балкан на рачун мањинског Чакавског,Кајкавског и Шћакавског пућанског говора Хрвата.
Препоручујем 2

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља