недеља, 17.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:20
ГДЕ ЗА ВИКЕНД

Дивчибаре међу топ дестинацијама Србије

Аутор: Славица Ступарушићчетвртак, 17.10.2019. у 15:24
(Фото Википедија)

За љубитеље природе најлепша места у Србији за предах током викенда су планине. Једна од омиљених дестинацијам за одмор наших туриста су Дивчибаре, на планини Маљен.

Дивчибаре је на отварању конференције „Туризам Србије – Партнерство за бољу будућност” министар трговине, туризма и телекомуникација Расим Љајић сврстао у водеће туристичке дестинације, рекавши да Србија у наредне две до три године треба да развије још пет топ дестинација, поред Београда, Новог Сада, Копаоника, Златибора и Врњачке Бање, а које би додатно допринеле расту туристичког промета. Ту, каже, мисли на Палић, Доње Подунавље, Дивчибаре, Ниш и Сокобању.

(Фото Википедија)

Дивчибаре имају своје дражи, као најзанимљивије атракције издвајају се кањон Црне реке, водопад Скакало на реци Манастирица, четири заштићене шуме, као и највиши врх ове планине – Црни врх. Туристичка организација Ваљево, у сарадњи са ваљевским планинарима, обележила је пешачке стазе. Оне су трасиране одабраним правцима ка најинтересантнијим врховима Маљена.

Интересантна је и сама прича о висоравни на којој је насеље Дивчибаре. Бара ту нема, иако има доста извора, потока и речица, као што су Бела и Црна Каменица, Буковска река, Пакленица, Манастирица, Крчмарска река, Козлица. Име је, по народном предању, настало као успомена на младу чобаницу која се утопила у набујалој речици Црна Каменица.

Ово данас познато туристичко место које се сместило на надморској висини од 980 метара, у давна времена било је синоним за испашу стоке, сенокошу и сечу шума. Први пут се као село помиње у турском попису из 1476. године. Све до Првог српског устанка пашњаци и већи део шуме били су власништво турских трговаца, а последњи је био Дели-ага Серчесма из Сребренице од кога је поља купио Милош Обреновић за узгој стоке а касније их разделио маљенским сељацима.

(Фото Википедија)

Дивчибаре се протежу између планинских врхова заштићене од ветрова, али и ратних вихора који су протеклих векова често тутњали ваљевским крајем. Тако је највиши врх на висини од 1 103 метра добио име Краљев сто по краљу Душану који је ту боравио за време једне битке са Угарима и на њему од гласника примао вест о победи над Мађарима.

На ваљевским планинама у првом светском  рату решавала се судбина Србије, трагови Колубарске битке још су видљиви управо на Краљевом столу.

Остали висови носе препознатљиве називе, тако је Црни врх са 1.098 метра други по висини на Маљену, обрастао црногоричном шумом, по којој је добио име. Велико брдо је на надморској висини од 1.061 метар нешто нижи врх је Голубац са 1.044 метра, он је некада врвео од дивљих голубова па су га по њему и прозвали.

Благодети климе овог краја први је уочио кнез Милош Обреновић, 1822. године, долазећи на Дивчибаре због послова везаних за тов стоке. И ту почиње прича о климатско планинском месту за одмор и окрепљење.

(Фото Википедија)

Тек након 100 година, када их је врелина лета „потерала” из града у планину Ваљевци су се сетили Дивчибара. О том Богољуб Бока Лока у књизи „Дивчибаре” пише да је учитељ Недељко Савић, познат као чика Неђа и касније вишегодишњи управник Дивчибара, први са својим колегама указао да се најлепши предео налази усред Маљена. У томе га је подржао колега Љубомир Селаковић.

Већ после неколико дана у лето 1925. године, кренула је пут висоравни прва „експедиција”, било је потребно осам сати пречицом да се стигне до одредишта. Донета је одлука да се насеље за одмор подигне на месту данашњег тржног центра и пијаце. На том месту је и данас пијаца, на отвореном. Ту мештани свакодневно нуде своје домаће производе: траварицу од иве, нане, кантариона.., одличан белим мрсом, сланиу и суво месо, као и слатко од шумског воћа и  чајевиме од лековитог биља.

Разлог, што је баш ту ударен темељ, био је више него убедљив, место је закоњено од ветрова, има у близини три извора пијаће воде и што је домаћин, чије је то било имање, пристао да прода три хектара.

Већ наредне 1926. године на Дивчибарама су никле прве „виле” како су их Ваљевци звучно назвали иако су биле типичне сеоске брвнаре. Путем од Ваљева до вила, 38 километара, путовало се 12 па и 16 сати запрежним колима.

(Фото Википедија)

Основано је и „Здравствено друштво Дивчибаре” захваљујући коме је за врло кратко време постало познато и популарно летовалиште и за госте из Београда, Панчева, Новог Сада, па и Суботице. Занимљива је једна од усвојених одредби по којој нико од чланова Друштва није могао да има више од једног плаца на заједничком земљишту.

Већ 1930 . године било је 35 зграда које су служиле за смештај, Дом Здравственог друштва са 11 соба и рестораном, пекара, месара... Стигла је и стална аутобуска линија.

Тадашње министарство трговине и индустрије, 1932. године прогласило је Дивчибаре за климатско туристичко место и одредило му границе: од Паљбе, Црног врха, Велике плећке, Краљевог стола, Љутог крша и Голубца. Тридесет година касније научници Балнеоклиматолошког института Србије из Београда су потврдили да су Дивчибаре климатско лечилиште, посебно код неуровегетативних обољења, анемије, обољења плућа као и поремећаја изазваних стресом.

(Фото Википедија)

Пред Други светски рат, 1941. године, на Дивчибарама је било 1.116 лежајева. Гостима су на располагању биле бакалице, обућарска радња, посластичарница, месара, организована лекарска служба, фризерске услуге за мушкарце. Изграђена су и топла купатила са кабинама, кадама и тушевима. Дивчибаре су се са струјом снабдевале из локалне централе... Било је то у оно доба најпознатије климатско место у Србији.

Други светски рат је Дивчибаре завио у црно, уништивши скоро потпуно ово туристичко место. Али је оно попут феникса, никло из пепела, данас поново у пуном сјају. Изграђена су хотели, дечија и радничка одмаралишта, ауто-камп и око 3000 викендица које су „скривене” међу боровима.

Дивчибаре су данас и скијашки центар.

На левој обали потока Жујана у самом центру је црква посвећена Светом Пантелејмону. Протојереј Трипковић се још 1930 године залагао да Дивчибаре добију свој храм. Долазио је и владика жички Николај Велимировић да одреди место... Али је тек после седам деценија првобитна идеја и остварна.


Коментари5
cac41
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

milan
Sadasnji svestenik na Divcibarama ima prekrasnu kucu sa sest apartmana na izdavanje. On je shvatio da je buducnost u turizmu a bog moze malo i da priceka...
dipl. agronom
...Samo da ih ne upropaste,poput Zlatibora...!!
Izletnik
Da li na Divcibarama ima vodovoda?
Višeslav
Ono što svakako postoji jesu ponornice i veći broj jama pod tanjim slojem zemlje. Vrlo zanimljivo mesto je i Vražji vir, sastav dve rečice, Crne i Bele Kamenice. Tu postoji nešto nalik na manji vodopad.
Препоручујем 5
Дивчибарац
Крајем 60-тих година прошлог века провучен је водовод и већ средином 70-тих покривао је сва насеља. Вода је наравно изворска и доводи се из језерцета са забрањеним приступом. Ипак, поред свега тога многи од нас пијаћу воду доносе са неког од омиљених извора и велике се дискусије воде која од тих је укуснија или здравија.
Препоручујем 18

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља