За неколико дана свет ће прославити три деценије од пада Берлинског зида, озлоглашеног симбола хладног рата и идеолошке рововске подељености Истока и Запада. Многи су у овом догађају видели врхунску потврду Фукујаминог предсказања о „крају историје” и коначној победи либералне демократије над комунизмом. Иако је у првим постхладноратовским годинама оваква поставка донекле и могла да пије воду, са протеком времена на политичком небу с обе стране некадашње гвоздене завесе појавиле су се неке нове ведете. Запад је, нарочито у последњим годинама, изнедрио феномене и личности које изнутра нагризају систем чији су темељи ударени распадом СССР. На другој страни света, пореци који су у међувремену стасали, а диктира их „чврста рука”, показују трагове унутрашњег пуцања и тешко да могу представљати одрживу алтернативу либерализму. Као да сведочимо неком новом глобалном мешању карата.

СЈАЈ НЕКАДАШЊЕ ИМПЕРИЈЕ: Када се у понедељак британска краљица Елизабета Друга провозала у позлаћеној кочији од Бакингемске палате до Вестминстера, на тренутак као да је призвала златно доба енглеске империје. Сјај дијаманата и раскошни церемонијал који је пратио њен долазак у парламент није ипак успео да засени осећај политичке кризе у којој се њено краљевство налази. Ни помак у преговорима о изласку Уједињеног Краљевства из Европске уније, којим су се ове недеље похвалили Борис Џонсон и Жан-Клод Јункер, није одагнао утисак све мање релевантности центра моћи који је некад ведрио и облачио глобалном политиком. Када се разгрну спекулације о томе како Лондон, као и у највећем броју случајева током историје, ипак и те како зна шта ради, тешко је отети се утиску да је острво ипак зашло у сферу политичке неизвесности.

Како ових дана запажа левичарски „Нејшен”, оно што је за Британце брегзит, за Американце би могао да представља Доналд Трамп. Магазин наводи да је за вакта тренутног председника дошло до разградње система савезништава и институција које је Вашингтон од 1945. градио широм света, а који су били својеврсни гарант америчке доминације – од НАТО до такозваних институција „Бретон Вудс”. Трампова мантра о „Америци на првом месту” тако је, помало парадоксално, постала рефрен политике америчког изолационизма и својевољног повлачења са велике сцене.

БУДИМПЕШТА–ИСТАНБУЛ–МОСКВА: Да је прерано за отварање шампањца и у системима који представљају мању или вишу антитезу либерализму, видели смо почетком недеље у Мађарској, где су саопштени резултати локалних избора у Будимпешти, на којима је Орбанов Фидес изгубио власт први пут од 2009. године. Шаролик фронт уједињене опозиције успео је да се наметне као политички фактор, довољно релевантан да победи политичку опцију оличену у премијеру који и даље важи за најпопуларнијег политичара у земљи. Будимпештанска мустра упадљиво наликује на сценарио од пре неколико месеци када је политичка опција Реџепа Тајипа Ердогана и други пут потучена на локалним изборима у Истанбулу. Турски председник је, не први пут, дозволио да га понесу хазардерски пориви и у ономе што је изгледало као савршен план – изгубио. Слично, мада истина много блаже, провео се и Путин на изборима у Москви, где се број посланика његове Јединствене Русије у локалном парламенту истопио за трећину. А Јарославу Качињском после избора у Пољској, на којима је његова партија победила, срећу квари губитак контроле над Горњим домом парламента, што у преводу значи да владајућа партија Право и правда више нема потпуну контролу над законодавством и именовањем функционера у важним установама.

ПОСТОЈИ ЛИ ТРЕЋИ ПУТ: Вероватно негде постоје и такви политичари из ових табора, али се доста добро крију – они којима је пошло за руком да не увећају своје богатство током бављења политиком. Док су сви тренуто преокупирани темом нарасле глобалне идеолошке подељености, испод радара као да промиче један још злокобнији тренд. Наиме, у протеклим деценијама је у свим деловима света расла социјална неједнакост, док је амбис који раздваја шачицу богатих од свих осталих постао скоро, па непремостив. У праведнијој расподели капитала либерализам је омануо, а још мање наде улива политика гвоздене песнице.

Уколико човечанство ускоро не изнедри нову генерацију политичара који неће робовати претходно установљеним постулатима, на добром је путу да поново уђе у онај пословично погрешан воз који је пре тридесет година кренуо после пада Берлинског зида.