четвртак, 14.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:48

Није добро, али је пут добар

Другим узастопним поразом у првенству Партизанови фудбалери су, реално гледано, испали из трке за првака државе, али ни у клубу, ни око њега, не би требало да доводе у питање игру за коју се определио њихов тренер
Аутор: Иван Цветковићпонедељак, 21.10.2019. у 19:00
Упропашћен продор за фудбалске уџбенике: Немања Милетић безопасно пуца на гол Младости (Фото: ФК Партизан)

Поразом у Лучанима, другим узастопним у првенству државе, фудбалери Партизана су, практично, испали из трке за првака. Истина, има још много да се трчи до краја, али тешко да би се нашао неко ко би уложио пребијену пару на то да може да се надокнади седам бодова заостатка за Црвеном звездом.

С разлогом се каже да нада последња умире, а примера за то има и у блиској прошлости. „Црно-бели” су 2017. први прошли кроз циљ, иако је тада изгледало да њиховог „вечитог ривала” ништа не може да заустави у походу на титулу.

Тема овог написа није предвиђање може ли такво чудо да се понови или не, него да се укаже на оно што се у новије време, где се углавном све гледа кроз тренутни резултат, најчешће губи из вида.

Иако без тренерског искуства Саво Милошевић је од тренутка када је преузео Партизанов први тим, а то је било у време када се чинило да ће то да буде једна од најцрњих сезона у историји клуба, смело окренуо нови лист и мало-помало и на њега као стручњака, и на могућности Партизанових фудбалера, почело је с поштовањем да се гледа.

Освојен је Куп Србије (у финалу је надиграна Црвена звезда), у овом првенству је, по општем мишљењу, поново оставио неупоредиво бољи утисак од „црвено-белих”, изборено је место у Лиги Европе (било је окршаја када је требало да се на муци виде јунаци), у групи с Манчестер јунајтедом налази се, додуше после само два кола, на првом месту...

После пораза од Вождовца код куће (2:1) и прекјуче у Лучанима од Младости (1:0) вероватно ће с неке стране, можда не тако гласно, да допре питање о могућностима тренера, играча, тима, управе и ко зна чега све још.

Милошевићево опредељење за начин игре је потпуно исправно и нипошто не треба да се доводи у сумњу. Јесте да у овом тренутку Партизан није у доброј ситуацији, али, што се игре тиче, иде добрим путем и тај компас не треба да баци због два неуспеха или, унапред речено, због једног неосвојеног шампионата.

Голим оком је видљиво, па у то не треба никога убеђивати, да Партизан настоји да комбинаторном игром, дакле својим умећем оствари циљ. „Црно-бели” излазе на игралиште да играју, а не да по било коју цену и на било који начин дођу до победе. То је у фудбалу најтеже.

Сада је најраспрострањенији приступ да се искористи противничка грешка. На то су своје успехе заснивали и заснивају и најчувенији тренери данашњице (Морињо, пре свих, а, ето, таквом тактиком је и Зидан довео Французе на светски трон).

Међутим, за то су потребни одговарајући играчи (некада Мацола у Интеру, сада Мбапе међу „галским петловима”) и – срећа, која је нарочито неопходна. Најпре, да противник уопште направи грешку, а онда да се посрећи да се она искористи.

Друга је ствар кад тим може сам себи да ствара шансе. Као Бразил, на пример, на Светском првенству 1994. или Барселона с Чавијем и Инијестом.

Али таква изумитељска игра не може преко ноћи да да жељене резултате. Поготово то не може да се очекује од неког нашег клуба, јер сви одлично знамо да су околности такве да не само што најдаровитији фудбалери прерано одлазе у иностранство, него ни тим, који се састави не може дуже да се одржи, а камоли да се плански, као што је то у економски моћнијим земљама, попуњава не из године у годину, него чак и у току исте сезоне.

Милошевић је и у тренуцима када је изгледало да је волшебник указивао да има тек да се ради. Слично су причали и играчи. Увек је питање колико се то каже из убеђења, а колико зато што тако треба да се говори (увек може боље).

И када је Партизан играо онако како само може да пожели (рецимо против Астане) било је грешака, пропуста, превида... Ситних или оних који нису били кобни, али их је било.

Сада је обрнуто. И поред незадовољавајућих исхода има разлога за тапшање по рамену. На обе утакмице је захваљујући Партизану било динамично, од првог до последњег минута се очекивало да се нешто догоди, имало је шта да се види. Чак и у раздобљу када није било шанси „црно-бели” су играли, то јест тражили начин да створе прилику.

У Лучанима, на пример, Садик није искористио две стопостотне шансе. И против Астане је пуцао неколико пута ћорцима, али је имао и бојеву муницију, па се промашаји нису осветили. Против Младости је, као и у Нур-Султану, шутирао одмах, без покушаја да измами од голмана да открије који ће део гола да штити. Кад је тако, чак и кад се нађу лицем у лице, изгледи су половични. Да се и не говори о помисли да се лопта једноставно пребаци преко чувара мреже, који је тада само пуки посматрач онога што се дешава.

У првом полувремену није било праве шансе, али је Партизан могао да, можда не да да гол, али да врло озбиљно угрози домаћина.

Међутим, невероватно је колико су лоше шутирали његови играчи чак и када су имали потпуно отворен простор. Бек Милетић је, на пример, извео продор за фудбалске уџбенике – готово преко целог терена, али је ударац на гол био потпуно безопасан. „Пилећим шутем” су добре прилике упропастили и Сума, Садик...

А било је и покушаја да се пошто-пото пуца без обзира на то што се просто видело да је пред голом „армирани бетон” и да лопта ту не може да прође. Али, да се замахне, па нога накратко задржи у ваздуху и крајичком ока види шта се променило од тренутка када је играч решио да пуца, могла је да се открије нека могућност за обилазни маневар.

Пред Партизаном је у четвртак сасвим другачији противник од ових, који су били кобни по њега. Тактика Манчестер јунајтеда је другачија од оне у какву се уздају Вождовац и Младост.

Опредељење „црно-белих” је добро, треба да га усавршавају, поправљају, дотерају, али не и да одустају од њега. Ако одоле притисцима, који су неизбежни и кад је игра боља од резултата, онда ће да дође време када за сусрете с оваквим ривалима, какви су сада оставили „парни ваљак” без паре, нико неће ни да помишља да ли су неки првотимци уморни од играња за своје репрезентације и далеких путовања, нити колико је утакмица одиграно за месец дана, нити колико ће бити одиграно у наредних 30 дана.


Коментари2
ebf48
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Panta SD
Partizan je onomad proglasen za klub koji najbolje radi sa mladim igracima , tj. poredi se sa Ajaksom sto je znak da neko * tamo* prepoznaje nacin rada kojim se jedino moze dugorocno istrajati na pravom putu. Na zalost u ovom nasem blatu i maloj bari gde ima puno krokodila svaka rec ima repliku tako da nije lako se odbraniti od * hejtera* i onih koji mute bistu vodu. Da je bilo minimuma postenja nase komsije bi imale bar 5 bodova manjka ali sta je tu je . Igra sedo kraja i ćeraćemo se jos..
Miche
Svoju nesposobnost uprava krije sa trenerima koji nisu ni pionire trenirali. Vazno je davati sansu stranim igracima a svoje dece se odricu i upropascuju

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља