недеља, 17.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:02
ИНТЕРВЈУ: ХУШАНГ МОРАДИ КЕРМАНИ, писац за децу

Књига је као мајчино млеко

Интернет верзије су као брза храна, која засити, али води у болест. Људи ће се књизи вратити онда када буду заморени од тога што читају, а не добијају награду за то, када увиде да губе време
Аутор: Марина Вулићевићсреда, 23.10.2019. у 18:00
Хушанг Моради Кермани (Фото М. Вулићевић)

Хушанг Моради Кермани један је од најзначајнијих иранских савремених писаца за децу, а 2005. године изабран је за личност свих времена у овој области литературе, у Ирану. На овогодишњем 64. Међународном београдском сајму књига, представљене су његове „Маџидове приче”, у преводу с персијског Александра Драговића и Петра Јаначковића, и у издању „Службеног гласника”. Хушанг Моради Кермани добитник је многих националних и међународних награда, а 2014. године по други пут ушао је у најужу конкуренцију за међународну награду „Ханс Кристијан Андерсен”. Већ неколико деценија, његова књига „Маџидове приче” најпопуларније је дело за тинејџере у Ирану, а према Керманијевим причама снимљена су 33 филма. Разговор са Хушангом Морадијем Керманијем водили смо на сајамском штанду Иранског културног центра, уз превод са персијског Александра Драговића.

Због чега је ваш јунак дете без родитеља?

Изгубио сам мајку када сам био беба, имао сам свега три месеца. Мајка се врло млада удала и млада је и умрла. А мој отац је оболео од неке душевне болести, стално је био у болници, и преминуо је када сам имао свега три или четири године. Тако да сам у ствари живео са баком. Моја књига има доста аутобиографских елемената.

Да ли тешко детињство предсказује и тежак живот или је то обрнуто?

Дете, коме је живот тешко почео, граби да себи створи неке позиције у друштву. Таква деца, пошто су принуђена да се сама боре, суочавају се са сиромаштвом и самоћом, али ако се извуку и не упадну у невоље или не постану главобоља за заједницу, ако издрже све те фазе, ослањајући се на сопствене потенцијале, онда могу да буду успешни људи.

Маџид, ваш јунак, подсећа на Хаклбери Фина, несташан је, а има добро срце. Да ли је важно да књижевни јунаци, па и деца, буду враголасти на овај начин?

Читао сам књигу о дечјим јунацима у литератури. У том штиву око осамдесет одсто ликова било је несташно, попут Маџида. Оливер Твист, Том Сојер, Хаклбери Фин, Пинокио, Пипи Дуга Чарапа, Џуди Абот, јунакиња књиге Џин Вебстер „Тата Дугоња”. Ови дечји ликови су узори за децу која имају све могућности, али их не користе. Такви карактери привлачни су, због тога што су другачији; они су изузеци. Читаоци их воле, цене њихове приче и судбине, привлаче их због тога што су такви какви јесу – храбри мангупи, који се уз самоиронију и мале спектакле извлаче из проблема. То је суштина уметничке универзалности ових дечјих ликова. Они никада нису сасвим остављени, увек им неко од старијих притрчи у помоћ. Најчешће су одраслији од свог узраста, зрелији су од својих вршњака. Они брзо стасавају због немаштине, али брже и уче ствари. Зато кад таква деца говоре, као да проговарају неки мудраци, искусне личности. Када су суочени са тешкоћама, када се налазе пред изазовима, они неће погнути главу проклињући своју судбину, већ ће гледати како да реше проблем. У целовитим породицама, родитељи увек кажу: „Моје дете је пало, моје дете је такво...”, али овој деци то нико не говори. Они науче да се ослоне сами на себе. Тако сам и ја растао. Ја сам као Маџид, ја сам у ствари он. Маџидов живот је горак, као чајеви које је справљала моја бака. Али шала с којом он приступа стварима, то је као коцка шећера коју је бака додавала у течност да бих лакше гутао горчину. Када сам имао пет година, био сам принуђен да радим на грађевини. Од тог посла себи сам куповао оловке и свеске за школу. Пошто никада ни од кога нисам чуо да је то посао за одрасле, да се беспотребно злопатим, знао сам да морам да се уздам у себе и да брже одрастем. Тако и мој јунак Маџид има ироничан став у односу на свет одраслих, а у свакој тешкоћи нађе неки мали пролаз.

Маџид одраста уз животиње, уз природу. Колико је то важно?

Не само деца, већ су и људи данас усамљени, па узимају кућне љубимце како би надоместили чланове породице. Одрастао сам у једном малом селу, у долини. Када се мој отац разболео, и када би урадио нешто недолично, моја бака је говорила: „Хушангов отац је то учинио”, не изговарајући очево име, а да би тиме ублажила породичну срамоту. Животиње су важне за одрастање детета, оне употпуњују мог јунака, чине га оним што јесте. Животиње никада неће рећи: „Ти немаш мајку, ти си сиромашан, ти си ништаван.” Мени ниједан пас није рекао да ми је отац био луд... Имали смо краву и толико сам је волео да сам замишљао да је моја мајка. Била ми је све у животу.

Да ли су и деца у Ирану зависна од интернета и компјутера или читају књиге?

То је глобална појава, па ни Иран није изузетак. Сматрам да је читање књига као када беба сиса мајчино млеко. Ништа не може да замени књигу. Друга је ствар зашто родитељи на тај начин не усмеравају своју децу, већ траже лакша решења, проналазе алиби за своју лењост у интернету или скраћеним издањима. Коначно сматрам да ће се људи вратити књизи, зато што друге справе имају рок трајања. Као и мајчино млеко, које постаје део организма, тако и књиге, речи и слике, остају непомични део човека. Интернет верзије су као брза храна, која засити, али води у болест. Људи ће се књизи вратити онда када буду заморени од тога што читају, а не добијају награду за то, када увиде да губе време. Сећам се када се појавио радио, или телевизор, и када су сви говорили да је то крај књиге, али то се није догодило. Јунаци дечјих књига, које сам набројао, опстали су, а да ли ће се то десити и са Харијем Потером, питање је времена. Маџид постоји 45 година, сада је прича о њему преведена и на ваш језик, после других језика.

Како тумачите однос својих књига и њихових екранизација?

Предност екранизације дечјих књига јесте масовност гледалаца. Када је на иранској телевизији емитована серија „Маџидове приче”, од 60 милиона становника, гледало је 55 милиона. Недостатак је што је толики број људи ускраћен за то да замисли ликове, да у својој свести креира прозу и њене слике, што би иначе чинио да је читао књигу.


Коментари0
9a00b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља