Од давних времена људи су оговарали, ширили гласине и срамотили друге. Али, док су та роморења остајала у сфери усмене комуникације, и то оних људи који се међусобно познају и, ипак, одлазила у заборав, Интернет је постао монструозна, „гаргантуелска дигитална архива” која неће избрисати информације о вама чак и ако никада не користите Интернет, нити експонирате свој приватни живот. У САД само три одсто блогера тражи дозволу од људи за коришћење информација о њима, а две трећине родитеља није никада са својом децом причало о могућностима заштите информација постављених „он-лајн”.
У својој најновијој књизи „Будућност репутације – оговарање, ширење гласина и приватност на Интернету” („The Future of Reputation. Gossip, Rumor, and Privacy on the Internet”, Yale University Press, 2007), амерички професор и међународни експерт за приватно право Денијел Солов (Daniel J. Solove)читаоце упознаје са опасностима коришћења Интернета, разматрајући величанствене али и застрашујуће импликације раста информација.
„Интернет може да отвори бескрајну библиотеку у вашем стану, омогући брзу комуникацију са људима из најудаљенијих делова света, и чини да, као никад пре, ефикасно пошаљете информацију, даје вам могућност да себе изразите на који год начин пожелите и исто тако слободно комуницирате са другим људима.” Док је, у САД, 1999. било око 50 блогова, 2006. било их је скоро 50 милиона!
Солов показује у којој је мери Интернет променио тензију између приватности и слободе говора, саме природе приватности, врлине и мане оговарања и срамоћења, начине на који закон, технологија и норме делују једно на друго. Нове генерације не размишљају исто о приватности као оне претходне. Скоро 60 одсто корисника Facebook-а каже да никад не размишља о приватности; огроман број људи на Интернету поставља информације, фотографије и видео-снимке о свом приватном животу. Истраживање Асошијетед преса из 2005. показује пораст кршења друштвених норми, некултурног и нецивилизованог понашања, 70 одсто испитаника у САД верује да су људи некултурнији у односу на претходне генерације. С једне стране, људи све више губе поверење а, са друге стране, друштвене везе постају дифузне – склапају се пријатељства са тоталним странцима, без икаквих адекватних информација о њиховом угледу и без одређеног протока времена, потребног да се људи истински упознају и разумеју.
И приватност и слобода говора важни су због индивидуалне аутономије, демократије и тржишта идеја. Слобода говора има највећу вредност када доприноси јавној дискусији државних и политичких питања, наспрам чега је говор о приватним стварима неважан. Заштита приватности може да унапреди слободу говора, а не да је ограничи.
Да би осветлио однос нашег приватног и јавног, живота и права, и указао на сложеност људског бића, јер „ни приватни нити јавни живот приказује наше истинско ја”, Солов у својој књизи укључује психологе, антропологе, социологе, историчаре, правнике, филозофе, књижевнике, „network” теоретичаре.
Проблем са Интернетом је тај што најчешће представља фрагментарну причу, без контекста и исцрпних испитивања, и без могућности да се „оптужени” позове и брани. Блогови показују колико људи брзо и олако суде и срамоте друге, заборављајући да веома мало и парцијално знају оне о којима се говори.
„Ако другима допуштате приватност, ви показујете способност да поштујете људе, идеје и идеале са којима се не слажете. То је либералност нарави.”
Превише суђења другим људима води тиранској друштвеној контроли, због чега ће будуће генерације живети мање слободно и непрекидно ограничено.
Док је моћ обавештавања некад била у рукама малобројних професионалаца, сада је у безбројним рукама аматера који, због моћније и утицајније технологије, постају ривали великим издавачима. Блогови су у највећој мери дневничарски (у САД 37 одсто) а не новинарски, дискурс им је најчешће заједљив, без стила, немају уреднике нити лекторе, објављују без временске дистанце, не нудећи увек поуздане информације и не поштујући етичка правила приватности. Блогери у већој мери успостављају контакте са читаоцима и отварају дебате. А када угледате нетачну информацију, најбоље је да одмах реагујете аргументованим демантијима и, уз помоћ моћних линкова, проширите их што даље.
Осим што занимљиво излаже разноврсна знања, аргументовано сагледава добре и лоше стране нашег технолошког чуда, Солов као стручњак приватног права, сучељава добре и лоше стране (америчког) закона, предлажући ефикасне практичне мере и решења. Јер, закон треба да реагује када угрожавате другога. Закон треба више да учини јасним разлике између „он-лајн” и „оф-лајн” ширења информација, да прошири препознавање приватности у више ситуација, да напусти двојак поглед на приватност који се базира на старинском схватању да, ако сте на јавном месту, немате права на приватност. Треба препознати да приватност укључује доступност, поверљивост, контролу. Закон треба да прошири препознавање обавеза поверљивости, да заштити очекивања поверљивости и омогући људима већу контролу над личним информацијама. А приватност и слобода говора могу се, истовремено, заштитити ако допустимо људима да говоре анонимно. Закон треба да повећа свест људи о последицама свог говорења. Блогосфера треба да успостави етички кодекс и механизме за заштиту приватности људи, да брише коментаре на захтев људи, да тражи дозволу о коришћењу информација и слика о другим људима, о њиховим приватним животима, или, ако то чини да не открива њихов идентитет и, надасве, да не срамоти друге људе.
У САД постоји служба за одбрану угледа (Reputation Defender), која помаже у налажењу и брисању увредљивих информација на Интернету. А многи још увек не знају да велики део Интернета није каталогизован тренутно најмоћнијим претраживачем информација – Гуглом (Google), да делује тек на површини мреже иако може да претражи билионе веб-страна у делићу секунде. И да се само можемо питати шта ће се десити када се инжењерија претраге унапреди.
