петак, 13.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:32
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: МИЛОМИР ГЛАВЧИЋ, српски добротвор из Канаде

Србији на поклон седам милиона евра

Знам шта су невоље и сиромаштво и помагаћу све док сам жив и док имам новца. Свако ко је стекао треба део свог блага да подели с онима који немају довољно
Аутор: Мирољуб Дугалићнедеља, 27.10.2019. у 22:00
(Фото М. Дугалић)

Мој живот је, како се то каже, роман, пун неизвесности, заплета, искушења, опасности... Тако Миломир Главчић, Србин из Канаде, наш највећи послератни дародавац и задужбинар, описује свој животни пут у аутобиографској књизи „Трн у нози на дугачком путу”.

Са супругом Армелином живи мирно у насељу Фонтхил, елитном делу Нијагара Фолса. Приликом посете уверили смо се да живи у лепој, али скромно опремљеној кући. Иако већ троши 95. годину живота, виталан је, како умно тако и физички. Препричава нам пут од дечачких дана у родном селу Попе код Јошаничке Бање до смираја у Канади.

– Рођен на селу, рано сам остао без оца и мајке и морао сам планирати како и куда. Решио сам да напустим земљу и учинио сам то илегално, чиме се ни дан-данас не поносим, напротив жао ми је због тога. И тако сам се 1947. године обрео у Грчкој, у имиграционом логору. Одатле су нас пребацили у Италију, а било нас је на стотине. Када је дошло време да се то питање имиграната реши ја сам се пред комисијом изјаснио: кад сам био мали читао сам једну бајку да постоји земља Канада, где се деле колачи и печене кокошке. То је на мене, пошто сам био више гладан него сит, оставило снажан утисак и рекао сам: „Сада знам да то није тачно, али хоћу у Канаду.”

Тако је, наставља Главчић, комисија моју жељу испунила и овде сам на фарми радио годину дана да држави одужим трошкове пута. После сам био слободан и определио сам се да радим на северу ове земље, у руднику. Ту сам зарадио прве паре, па сам се почетком педесетих, са супругом Армелином, доселио у Нијагара Фолс.

И ту сте остварили свој пословни сан. Да ли је било много напора, препрека и одрицања?

Овде смо најпре отворили мали ресторан. Радили смо ту тешко, од јутра до поноћи, па је посао напредовао. После, купујемо мањи мотел, рад настављамо истим темпом, стичемо бројну клијентелу па смо могли да купимо једну зграду, где је био смештен биоскоп. Тај биоскоп сам обновио и покренуо па сам га издавао једној америчкој компанији за хиљаду долара дневно. Онда сам купио плац за хотел, сазидали смо Хотел ,,Американа” с две стотине соба. Уз то сам куповао и земљу па сам постао власник око 75 хектара надомак града. После 28 година рада хотел сам продао, јер моја деца, син и кћерка, нису хтели да наставе тај бизнис. Полако, како су године одмицале, продао сам и поменуту земљу за ново градско насеље, али уз мој захтев да се тамо саграде куће у српском стилу. За то је било проблема око дозвола, али је мој услов за називе улица по нама Главчићима локална власт прихватила. Тако сада, у прелепом и пространом насељу покрај Нијагаре, постоје улице Миломира Главчића, његове супруге Армелине, сестре Десанке, сина Михаила, кћерке Јованке... И Булевар Николе Тесле.

Можете ли да нам, ипак, издвојите неке моменте којих се и данас, рецимо, често сећате и никада нећете заборавити?

Сећам се да сам, после чврсте одлуке да као војник напустим земљу, то урадио 22. маја 1947. године. Један мој друг, такође војник родом из Словеније, и ја тајно смо узели чамац неког мештанина на обали Преспанског језера. За разлику од тог другара ја нисам знао ни да пливам ни да веслам, али смо, ипак, после те ноћне пловидбе, стигли на обалу Грчке. Тамо је беснео грађански рат а ми смо имали срећу да прво сретнемо симпатизера краљеве војске. А да смо срели неког од Маркесових војника вратили би нас, наравно као дезертере у Југославију. Можете замислити шта би онда с нама било. Да још буде за памћење, колико сутрадан, то подручје су заузели Маркесови побуњеници. Зато и данас верујем да нас је спасао Свети Никола, како га у Србији називају млади, или летњи, а ми нисмо ни знали да је био тај празник и ја га данас славим.

Друго, када сам, као дечак изучавао занат у једној металостругарској радионици у Београду почео је рат. Мој мајстор се с породицом, испред бомби, склонио изван Београда према Космају па и ја с њима. Али, после неколико дана, газда ме је послао да се вратим, да обиђем радионицу и из његовог стана донесем неке ствари и скривен новац. Ја сам то успео уз скривање од Немаца и велики страх, јер су још падале бомбе и на све стране се пуцало. Донео сам новац, али осим похвале од мајстора нисам добио ниједну пару части. Онда сам морао сам да се вратим у родно село. При повратку, у возу снужден, гладан, прљаве одеће, без пара седео сам до једног господина. Тај господин, видевши ме тако јадног, извади завежљај с храном па ме упита: ,Јеси ли гладан?” Ја, онако из учтивости, иако два дана нисам јео, рекох да нисам. На то ће он: ,,’Ајде, море, узми мало хлеба и превари ту глад.” Тако ме послужио храном и није дозволио чак ни да ноћ преспавам у чекаоници у Краљеву, јер воз није ишао даље, већ ме је повео код пријатеља и насеље Рибницу. Тамо сам послужен вечером и конаком у топлој соби. Никада те његове речи ,,превари ту глад” и ту његову доброту не могу заборавити... Верујем да није међу живима, али кад би било могуће да га данас сретнем половину богатства бих му поклонио.

Поклонили сте Србији око седам милиона евра, понајвише родном крају и Краљеву. Зашто?

Увек сам хтео да радим за себе али и да имам за другога, да могу људима, овде у Канади и у Србији, да помогнем. Верујем да постоје неке силе, мислим да постоји нека звезда водиља која ме је усмеравала правим путем ка неком циљу који желим да остварим. И, тако, све што сам хтео у животу то сам достигао. Ето, сада уживам у пензији, имам и за себе и за децу, Михаила и Јованку, за унуке, али и да другима помогнем.

Колико ће то ваше донаторство и хуманост потрајати?

Све док сам жив и док имамо новца. Ја добро знам шта су невоље и сиромаштво па ћу на онај свет отићи као већина људи на овој планети. Заиста сам одлучио да живот не скончам као богат него сиромах. Више, дакле, волим да будем један од тих обичних смртника него међу неколицином оних који имају више од читавог човечанства. То сам казао и у својој песми, која је снимљена, и у једној строфи је моја порука и истина, иако многи мисле да је шала. Она каже: ,,Сиромах сам био па сам се мало обогатио и све народу своме дадох и опет сиромах остадох.” Ето, ја некако сматрам да сам божији човек, а по тим законима свако ко је стекао треба део свог блага да подели с онима који немају довољно. Ја се стално и питам какав бих човек био кад бих мислио само на себе? Нажалост, много је људи и ту у Србији који се тога не држе.

Да ли се љутите на своје партнере у Србији, рецимо кад нешто за народ градите, купујете...?

Добро, тамошња власт, почев од врха државе до општина и градова, разних удружења грађана подарили су ми бројна, важна и звучна признања. У Краљеву имам и улицу, мост, вртић за који сам дао новац такође се зове ,,Миломир”, град Краљево има важну годишњу награду која носи моје име... У Јошаничкој Бањи цео комплекс, где сам саградио дом културе, вртић, библиотеку и обновио школу зове се мојим именом. Али, љути ме, примера ради, оштро реагујем кад се мој новац не утроши наменски а било је тога. Било је, рецимо, у вези с обновом поменуте школске зграде у Јошаничкој Бањи. И није мени важно због мог џепа, ја сам тај новац уосталом и дао, али ако појединац тамо приграби што њему не припада он узима од народа.

Онда, недавно сам купио санитетско возило за Дом здравља у Краљеву. Хтео сам да купим два, али сам на оба морао да платим порез. Значи, купујем државној установи и на тај поклон држави морам да платим још и порез државној благајни. Такви прописи су наопаки и не подстичу донаторство, што бих ја волео. Волео бих да ме у човекољубљу неко и престигне, посебно тамо у Србији.

Многи би у Србији, у којој нисте били седам деценија, желели да вас виде, дочекају. Имате ли план за тако далек пут?

Морам да признам да је такав план годинама постојао. Раније сам чак имао намеру да се трајно преселим у Врњачку Бању. Али, некако се то одлагало и сада моје године, мојих 95 лета, управљају па не знам да ли ћу моћи да поднесем тај пут, ту гужву... Знам да би многи желели да ме виде, да ме дочекају и загрле. Али мени је сада најбоље овде, код моје куће. Но, можда се, ипак, решим да с мојом Армелином седнем у авион и дођем.

На дар мост, црква, магнетна резонанца…

Миломир Главчић нам је још објаснио да је у родном крају, у поткопаоничком подручју око Јошаничке Бање, саградио дом културе, дечије обданиште, библиотеку, подигао две цркве, помогао асфалтирање неколико путева, поклонио санитет. Обновио је тамо и зграду школе, у коју је због сиромаштва ишао поцепане одеће, без књига и школске торбе. Даровао је Краљеву мост преко Ибра, саградио модерно и пространо обданиште, а краљевачкој болници купио нову магнетну резонанцу, скенер и неколико других апарата. Недавно је и Дому здравља у Краљеву купио ново санитетско возило, а у Канади, у месту у коме живи, издвојио позамашан новац за градњу православне цркве.

Тако је, рачунајући и помоћ појединцима који су у невољи, у Србију упутио око седам милиона евра.

Гаји цвеће и поврће за себе и комшије

Иако у поодмаклим годинама и у шетњи увек жури и звиждуће. Тако је каже навикао, а воли музику и лепо пева па често кућни ,,концерт” приреди и за супругу Армелину и децу.

О себи још додаје да презире намрштеност и лењост. Ко прочита његову књигу увериће се да има и дара и за лепо приповедање.

Истиче да из Србије добија бројна писма, а и сам их пише, а читање и писање прекида кад има посла у башти, у којој узгаја парадајз, лук, краставац... Кад поврће сазри њиме дарује и све комшије. Испред куће, са супругом Армелином, сваког пролећа сади око три стотине струкова разног цвећа, а у јесен сам производи вино и често попије чашу, две...


Коментари51
af9f9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

tja
Da sam ja na njegovom mestu, ja bih sa njegovim parama formirao neprofitnu korporaciju koja bi se bavila stipendiranjem potencijalno vrednih studenata iz Srbije iz sirotinjskih porodica iz kakve sam ja dosao. Iza takvog pomaganja ostali bi tragovi u ljudima koji ce najverovatnije biti mnogo bolji ljudi nego oni koji su ostali bez obrazovanja. Od tragova koje ovaj donator ostavlja za sobom u nadi da ce ga se neko setiti kad ga vise ne bude bilo, nece ostati nista. Cak ni nazivi ulica.
Vidovdan
Veliko hvala velikom COVEKU, Milomiru Glavcicu, Srbinu iz Kanade! ZIVEO!!!
Dragan Pantelic
Gospodin Milomir je primer zadužbinarstva. Ali džaba sve to kad je kafana koja se zvala Zadužbina u Kraljevu prodata. Magnetna rezonanca za koju je Gospodin Milomir dao pare, ne radi, jer je kupljena polovna. Imamo dobre ljude! Samo nam država fali!
Nikola Marjanovic
Ima precih stvari od zidina. Sa sedam miliona mogao je spasiti sedamdeset zivota pa i vise. Ne kazem u smislu da je lose radio ali mogao je bolje
Slavko
spasiti 70 zivota ili omoguciti generacijama ( hiljadama ) mnogo toga unapred....toliko sta je bolje!!! Cika Milomiru zelim svako dobro, zdravlje i jos koju godinicu!!!
Препоручујем 26
Dejan
"Nije sramota obogatiti se ali jeste sramota umreti bogat" - Gec Verner, osnivac i ex vlasnik DM lanca. Gosn Verner i nas Milomir su ljudi za koje ti je drago sto su se obogatili i zelis jos vise takvih produhovljenih kapitalista. Ali i Gec i Milomir su iz predratnih generacija koje su imale usađene vrednosti i moral koji nisu gubili ni kad su se obogatili. Udbaske i neoliberalne generacije imaju zajednicku crtu beskonacnog narcizma i samozivosti. Zato danas ima bogatih ali nema gospode

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља