Ако ико зна да допре до срца гледалаца, да заголица машту и испуни очи бојама, а уши музиком, онда је то легендарни шпански сценариста и редитељ Педро Алмодовар. Чини он то и сада, са филмом „Бол и слава” у којем има нешто мало из филмова „Све о мојој мајци” и „Врати се” и много тога личног.

Он сада и гледаоце и самог себе суочава са тежином нагомиланих година, са болестима које иду са старошћу узрокујући често и кризу у стваралаштву, а оваква врста суочавања провоцира и сузу у оку. У „Болу и слави” Алмодовар нам управо и прича о томе – о често паралишућим физичким боловима изазваним болештинама од којих се не умире (мигрене, несносни болови у леђима и желуцу...), али се страшно пати, и о терету славе и високих очекивања оних који га окружују, што доводи до престанка жеље за писањем и стварањем филмова. Редитељева највећа ноћна мора.

Као да је Алмодовар на тренутак застао да би се суочио са својом прошлошћу и својом садашњошћу, начинивши пун круг и својих сећања и свог уметничког живота. Ово зато и јесте филм и о сећању и стварању, о младости и њеном губитку. Филм који кружи око идеје уметности као самокреације. И моћно дело у којем је Алмодоварова страст према филму исказана у сваком кадру.

„Бол и слава” из свих ових разлога и јесте његов саморефлектујући филм. Са посебним акцентима: на детињство, мајчинску фигуру уз коју је одрастао, на сексуално буђење и откривање хомосексуалног опредељења (на прву и једину велику љубавну везу коју је имао), на утицаје католицизма током одрастања и школовања, на прве филмове које је стварао и погубни утицај Мадрида у који се из Ла Манче доселио. Постављен као Алмодоварова прича над причама које је у претходним филмовима испричао. Као нека врста вредновања свих редитељевих неодбачених сећања.

Окупио је око себе верне сараднике са којима је толико пута пролазио кроз изазове. Има чак и физичких сличности самог редитеља са главним филмским ликом – славним шпанским редитељем Салвадором Маљом, односно са глумцем Антонијом Бандерасом сређеним тако да у филму чак и физички личи на Алмодовара. Ништа није случајно. Алмодовар и Бандерас су много пута сарађивали. Њихове енергије су стопљене. Један другог настављају. Ово је вансеријска, можда и животна улога Антонија Бандераса...

Лик Салвадорове мајке из млађих дана тумачи једна од Алмодоварових глумачких муза – Пенелопе Круз (у лику остареле мајке појављује се изврсна Хулијета Серано). Мајка је у филму намерно идеализована, њу видимо кроз очи детета, малог Салвадора. Најузбудљивије и најдирљивије су управо оне бајколике сцене настањења у преуређену пећину, која за малог Салвадора постаје нека фантастична територија у којој седи његова прелепа мајка. Та и таква идеализација предводи трагање за искупљењем код одраслог Салвадора. Он се ослања на наводну лепоту своје прошлости да завара и призна тугу своје садашњости...

У филму је блистава и идеја о постојању лика глумца названог Алберто Креспо, у изведби сјајног баскијског глумца Асијера Ечеандије, као главног антагонисте (аутобиографском) лику редитеља. Салвадор Маљо сматра да му је управо Алберто својевремено покварио најзначајнији филм и то постаје извор веома занимљивог глумачко-редитељског надметања...

Што се самог стила тиче и ово је типичан барокно-алмодоваровски филм. Раскошног колорита (директор фотографије је његов верни Хосе Луис Алкаин), фрагментарне нарације, вештачке симетрије и музике која дира сва чула (композитор Алберто Иглесијас). Због тога га и волимо, зар не?