Предлагати бојкот концерта Здравка Чолића, само зато што је певао на отварању хотела у Нишу, где је био присутан и Александар Вучић, за припаднике зилотског дела опозиције политички је суицид, раван покушају да се, уместо бојкота избора у Србији, крене у апстиненцију гласања у Северној Македонији! Ако је Чола већ распродао две Арене, онда онај део опозиције који сматра да је највећа музичка звезда на Балкану требало да млатне Вучића пепељаром у главу, уместо што је певао „Главо луда”, или ради за шефа напредњака и Србије, или једноставно треба да се самоукине.
Чола се не дира јер његова величина превазилази сваког од политичара и тако је било од Тита, па наовамо. Тако ће бити и после Вучића. Неопредељени бирачи, који би да ипак загризу сендвич чим чују Вучићево име, као и они који би да га прокуну, иако је добио црквени орден, али још размишљају коме да дају свој глас, свакако неће поздравити мудраце који Сарајлију стављају на стуб срама.
Тај неопредељени свет, који би могао да буде потенцијални резервоар гласова за опозицију, а има их довољно да значајно утичу на резултат избора, одавно певуши његове песме. Али Чолину харизму не чини само његов глас, већ и карактер. Добричина који живот схвата као константно незамерање и отклон од сваке помпе, политичке нарочито, тако ће постати сладак колач за напредњачке спин докторе.
Сличан аутогол за ТВ шпице учинио је и академик Душан Теодоровић. Ко, побогу, напада Момчила Бајагића Бајагу, осим томпсонољуба, који му забрањују концерте у Хрватској. Оптужити Бајагу за подршку режиму, само зато што је свирао на новогодишњем концерту у организацији градских власти, и то прошлогодишњем, политички је интелигентно као зарити сам себи кухињски нож у леђа, а потом, ако операција не успе, узети још неко кухињско хладно оружје и радити на себи.
Добри дух рокенрола, од стране академика Душана Теодоровића, ражалован је у грешника, не само због свирке, већ и заједничке фотографије с Гораном Весићем. Да је академик желео да поентира у опозиционом бирачком телу којем се намеће као идеолог, могао је да посаветује Бајагу да утиче на Весићев стајлинг и коначно га убеди да не носи кариране сакое, јер асоцирају на коцке на Тргу републике које никако да се склопе у какву-такву логичну целину преко које би коначно прошли што аутобуси, што бициклисти.
Сличну тортуру доживео је и легендарни кошаркашки тренер Дуда Ивковић. Најпре, прво су се обрукали Вучићеви људи, а највише он сам, јер није смео да дозволи да се Дудин опроштај од кошарке одржи тамо далеко, ван Србије, иако је тада Дуда подржавао Сашу Јанковића. Требао је Вучић да заигра жестоки пресинг на Дуди и омогући му да се опрости тамо где је заслужио и где је рођен! Вучић је, међутим, сувише искусан да не би схватио своју грешку, а како је Дуда џентлмен првог реда, сликао се с вођом на прослави стогодишњице спортског друштва „Раднички”. То је било довољно да се велики тренер управо од оних који су му клицали на опозиционом ангажману, одмах прогласи за продану душу.
Стратегија дела опозиције која испаљује баражну ватру на сваку јавну личност која се приближи Вучићевој орбити садржи не само математичку, већ и психолошку грешку. То показује случај глумца Ненада Јездића. У улози Милоша Великог учествовао је у програму отварања истоименог ауто-пута. Сутрадан је, од господара српске глуме, постао Вучићев слуга. Чак су му оштетили локал и аутомобил, изопштавајући га из херметичког круга самозване елите која издаје сертификате за слободу мишљења. Такав ексклузивитет не сме да има ни власт. Математички, потез према омиљеном глумцу разочараће чак и оне који мењају канал на телевизору кад виде Вучића, што ће их, подсвесно, привући управо ка њему.
Језда се, наиме, одрекао живота у кругу двојке, отишао на село и почео да пече ракију, с намером да постане народни, а не напредни уметник. Како просечни српски бирач воли да попије чашицу љуте и гледа његове глумачке трансформације, поистоветио се с њим. По природи ствари, онај ко удари на Језду, потенцијалне гласаче удаљава од себе.
Власт је чинила сличне грешке, не само у Дудином случају, али се чини како се у последње време призвала памети. Транжирала је Ђолета Балашевића у таблоидима, иако велики кантаутор има право да подржава и критикује кога год хоће, у складу са својим уверењима. Коме, заиста, може пасти на памет да каже како Никола Којо није један од највећих српских глумаца, само зато што је против власти?
Његова харизма је већа од лидера којима представља грудобран, што доводи до својеврсног психолошког, а не политичког апсурда. Никола представља идеални фото-робот опозиционе и незадовољне грађанске Србије, али његов таленат, нарочито показан у бриљантно одиграној улози ситног преваранта који, заробљен у тунелу, тамо негде, у босанској забити, постаје романтични херој у „Лепим селима”, припада свима нама, без обзира на Којин политички избор.
Главне роле Микија Манојловића, који пусти хамлетовску сузу кад помисли на Вучића, или Николе Које остаће уметничка заоставштина читаве нације. Ко ће се сећати за кога су гласали, кога су подржавали, а кога су хтели да руше.
Али, управо њихова харизма има политичку употребну вредност и на њима је хоће ли је уновчити, нахранити тиме још више своје сујете или ће заиста чврсто веровати у идеје које следе. Уосталом, Роналд Реган је постао председник Америке, али је био нула од глумца. Џон Вејн никада није био шеф Беле куће, али читава америчка култура и начин живота створени су на лику високог, крупног каубоју незграпног хода који усамљен јаше преријом.
Да ли би Србија била срећнија земља да је водио Бата Живојиновић? Кога је за то брига. Свим срцем подржавао је Слободана Милошевића или пушио и трачарио заједно с Титом, гледајући вестерне. Они су желели да буду с Батом, јер без обзира на политичку моћ коју су поседовали, никада нису имали оно што је поседовао он!
