Има већ 160 година од оснивања „једне мале лабораторије за истраживање преких санитетских потреба”. Њу је кнез Милош Обреновић, указом од 21. октобра 1859, установио као Државну хемијску лабораторију, прву токсиколошку лабораторију у Србији. Временом се и она, као и друге установе у Србији, мењала, а сада ради у саставу Института за судску медицину Медицинског факултета у Београду.

Управник Института, проф. др Слободан Николић, приближава нам како је протекло тих 160 година постојања токсикологије у Србији. Враћање у прошлост користимо да саговорника питамо шта је кнеза Милоша навело да уопште размишља о оснивању лабораторије.

– Можда је анегдота, али постоји прича да је неко кнезу Милошу тровао коње. Да би установио шта се догодило слао је унутрашње органе угинулих животиња у Беч, на анализе. Онда му је неко рекао да би га мање коштало ако би у Београду отворио лабораторију. И донео је указ... За првог државног хемичара постављен је Павле Илић из Великог Бечкерека. Касније ће управник лабораторије постати магистар фармације и доктор хемије Фердинанд Шамс, чијим је залагањем подигнута и зграда Државне хемијске лабораторије 1882. године, у Улици краља Милутина број 25. Ова зграда и данас постоји, на истој адреси. После Шамса, државни хемичар и управник лабораторије био је Марко Леко, редовни професор и ректор Велике школе, оснивач Српског хемијског друштва и почасни члан Српске краљевске академије – подсећа професор.

Од оснивања, Државна хемијска лабораторија радила је све хемијске и токсиколошке анализе за потребе медицине, али посебно судске медицине. Шеф Просектуре Опште државне болнице од 1920. године, оснивач Судскомедицинског завода, односно Института за судску медицину 1923. године, и први професор судске медицине на Медицинском факултету у Београду, Милован Миловановић, одлично је сарађивао са свим управницима и хемичарима Државне хемијске лабораторије што показују многобројна документа из архиве Института за судску медицину између два светска рата. Најстарији документ у вези с Државном хемијском лабораторијом, који се и данас чува на Институту, јесте деловодна књига лабораторије из 1897. године, коју је водио лично Марко Леко.

Пролазиле су године, све се развијало, задаци и обавезе множиле и 1947. три одељења Државне хемијске лабораторије раздвојена су и лабораторија расформирана. Одељење за токсикологију Државне хемијске лабораторије постао је одсек Института за судску медицину Медицинског факултета. Други, фармацеутски део преузела је Контрола лекова НР Србије, а треће, техничко одељење преузео је данашњи Институт за хемију, технологију и металургију, који је и данас у старој згради, у Краља Милутина 25, одакле је све и кренуло.

– Крајем 1979. године, у своју нову зграду усељен је Институт за судску медицину, а с њим и део бивше Државне хемијске лабораторије, односно токсиколошко одељење: нова, заједничка адреса постала им је Делиградска 31 а. Решењем Министарства здравља, јула 2011. године, хемијско-токсиколошка лабораторија Института за судску медицину Медицинског факултета у Београду, бивша Државна хемијска лабораторија, овлашћена је за обављање послова референтне лабораторије за идентификацију и испитивање психоактивних контролисаних супстанци, а лабораторија је опремљена најсавременијим аналитичким апаратима и опремом, набављеним преко ИПА пројекта Европске уније – води нас управник Николић кроз простор где токсиколози имају главну реч.

Када је протеклих недеља, током својих свечарских дана и обележавања осам деценија фармације у Србији, помињан оснивач Института за токсиколошку хемију, професор Момчило Стојановић Мокрањац, иначе син композитора Стевана Мокрањца, многи су истакли да је он свој допринос дао и у Државној хемијској лабораторији где је неко време радио као хемичар. Нема сумње да се посао хемичара и фармацеута прожимао и некада а и сада, подвлачи професор Николић.

У јануару ове године, Институт за судску медицину био је домаћин Удружењу токсиколога Србије и на том састанку је обележена 160. годишњица оснивања Државне хемијске лабораторије. Овај је јубилеј обележило пригодним предавањем и Српско лекарско друштво преко своје Секције за историју медицине. Током октобра ове године, у Београду је одржан и међународни конгрес судске медицине Алпе-Адрија-Панонија на коме се поводом поменутог јубилеја говорило и о савременим трендовима и новинама у форензичкој токсикологији.

Стручњаци који су још од времена кнеза Милоша чували углед лабораторије добили су достојне наследнике и у овим нашим данима. У Институту за судску медицину, који, иначе, запошљава 35 људи, њих 14 су лекари – у исто време асистенти и професори на Медицинском факултету, у хемијскотоксиколошкој лабораторији раде два дипломирана хемичара и два дипломирана фармацеута, у ДНК лабораторији по један дипломирани биолог и молекуларни биолог, сазнајемо од првог човека Института.

Знају да им је посао врло деликатан јер утврђују оно о чему се често касније чита у медијским извештајима после нечијег убиства, самоубиства, тровања, смрти под специфичним и мистериозним околностима.

– Обдукције обављамо по налогу тужилаштава, како бисмо утврдили узрок смрти и порекло смрти, а у токсиколошкој лабораторији се испитује да ли је особа била под дејством неке супстанце, дроге или отрова. Анализе које ради токсиколошка лабораторија чекају се и два до три месеца, што зависи од случаја до случаја. Некад и дуже – појашњава проф. др Слободан Николић.

– Утврђивање узрока нечије смрти понекад је и почетак озбиљне полицијске и судске истраге: наш посао јесте тежак, али мислим да је посао сваког лекара тежак и одговоран. Није лако уосталом ни када онколог пацијенту треба да саопшти да има неку тешку болест, с неизвесним исходом – искрен је управник Института за судску медицину.