За неколико дана, 6. новембра, навршиће се 19 година од нестанка и неразјашњене смрти Небојше Симеуновића, судије Окружног суда у Београду, а и даље нема помака у истрази.
Јелена Симеуновић, сестра покојног судије, каже за „Политику” да Србија ни након скоро две деценије није спремна да призна злочин над њеним братом и открије убице и налогодавце. Она сматра да наша земља нема храбрости да обелодани ниједно политичко убиство из тог времена.
„Немам поверења ни у тужилаштво ни у суд. Како да очекујем од Окружног суда, који је у међувремену променио име, да ће да обелодани нешто у вези са смрћу мога Небојше, када су и они учествовали у његовом убиству. Када је пронађено тело, Окружни суд је тада издао саопштење у којем је наведено да се судија Симеуновић убио. То им није било довољно па су у том саопштењу још и блатили његово име. И шта ја да очекујем од њих”, прича Јелена Симеуновић.
На овом предмету ради Више јавно тужилаштво у Београду. Протеклих година из тужилаштва су саопштавали да „због интереса самог поступка и свих учесника, не могу да се износе детаљи у вези са особама или самим догађајем или са предузетим радњама”. Предмет је у фази предистраге.
„Политика” је прошле недеље покушала да сазна докле се стигло у овом поступку и да ли има помака у истрази, али нам је речено да због селидбе суда и тужилаштва из Катанићеве улице у реновирану Палату правде не могу да приступе бази података, те да питања у вези са овим пошаљемо од 4. новембра.
Тело судије Небојше Симеуновића пронашли су рибари у Дунаву, уз један шлеп у близини Хотела „Југославија” 3. децембра 2000. Колегијум Окружног суда у којем је Симеуновић радио више од 30 година тада је издао саопштење да се „он убио, јер је био депресиван, склон алкохолу и тежак срчани болесник”.
„Неким људима ни ово блаћење имена мога брата није било довољно. Отишли су корак даље. Известан број судија и тужилаца је, да би потврдили своју лојалност Државној безбедности, присуствовао обдукцији. Виде свог колегу мртвог и знају на који је начин убијен. Али не, они то не откривају, већ се додворавају ДБ-у”, каже Јелена Симеуновић, која најављује да ће 3. децембра написати текст у коме ће јавност поново подсетити како је усмрћен њен брат.
Данас, након 19 година, разне контроверзе прате случај Небојше Симеуновића. Многи сумњају у званичну верзију да је извршио самоубиство. Његовој несрећној судбини претходило је то што је одбио да донесе судске одлуке, за које је сматрао да нису ваљане. Према писању медија непосредно после Симеуновићевог нестанка, судија је у ноћи између 3. и 4. октобра 2000. године одбио да прихвати захтев окружног тужиоца да распише потерницу и одреди хапшење и притварање челника ДОС-а, Небојше Човића и Бориса Тадића, као и комплетног штрајкачког одбора колубарских рудара.
Тај документ Симеуновић је требало да потпише у јеку политичких превирања у Србији, непосредно пред велике демонстрације 5. октобра те године у Београду, којима је окончана владавина Слободана Милошевића. Према сведочењу судијине сестре Јелене, по њеног брата је управо била кобна та ноћ 3. октобра 2000. када је судија одбио да потпише то што су од њега захтевали.
Месец дана касније, тачније у ноћи између 6. и 7. новембра 2000. године, судија Симеуновић је нестао. Његова сестра тврди да је био заточен у приватном затвору, а потом убијен.
У документима, који су записници са саслушања сведока који су давали исказе у београдском Окружном суду поводом смрти судије, помиње се амонијак и његово дејство на организам човека. Саслушана је особа која је била блиска Институту за судску медицину, а изводи из записника о саслушању састављени су 12. фебруара 2001. године у Окружном суду у Београду. Предмет се води под бројем 1810/2000. Јелена Симеуновић тврди да су њеног брата убили убризгавши му амонијак у уши, а затим су тело бацили у воду.
Судија Небојша Симеуновић је у својој каријери радио на више осетљивих предмета међу којима су убиства савезног министра одбране Павла Булатовића, генералног директора ЈАТ-а Жике Петровића и полицијског генерала Радована Стојичића Баџе.
