петак, 06.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:48
СЕЋАЊЕ НА СТАРИ БЕОГРАД

Код „Последње шансе” до последњег даха

Кафетерија усред прелепог парка била је намењена опуштању безбрижних мајки или краћем предаху избезумљених киндерфрајли, а када сутон разјури дечурлију, и заљубљеним паровима
Аутор: Милош Лазићпонедељак, 04.11.2019. у 22:05
(Фотографије А. Вуковић)

Мало ко зна да је краљ Александар Карађорђевић имао идеју да се уз Прву женску реалну гимназију, а на месту прастарог каменолома по којем је Ташмајдан добио име, изгради католички храм. Монументалношћу примакао би се ватиканској катедрали Светог Петра, а лепотом базилици Саграда фамилија у Барселони. Није, па је на том месту 1954. године никао Стадион „Ташмајдан”.

Нешто раније, кад су срушене страћаре нанизане дуж бивше Фишегчијске чаршије, уређен је Ташмајдански парк, у којем су се још раније скрасиле три угледне институције – Сеизмолошки завод, Црква Светог Марка и партијска кафана „Мадера”. Али тек са довршетком стадиона, нови парк је металном оградом одвојен од амбиса што је зјапио према Улици Илије Гарашанина, да би због очекиваних посетилаца био украшен јавним клозетом, као и тесном кафетеријом у врху, уз ограду и иза Завода. Маштовити кум назвао је „Кафе Ташмајдан”, и не слутећи да ће само десетак година касније то питомо име избледети пред злослутним надимком – „Последња шанса”.

„Кафе Ташмајдан” је у току дана био испуњен дечјом грајом, женским шапутањем, колачима, соковима и кафицама, а ноћ неки још памте по срчи и редовним полицијским рацијама са легитимисањем свих затечених гостију 

Замисао је била племенита: та кафетерија усред прелепог парка била је намењена опуштању безбрижних мајки или краћем предаху избезумљених киндерфрајли, а када сутон разјури дечурлију, и заљубљеним паровима који су се тада још држали за руке, уз понеки пољубац скривен дубоким сенкама. „Од 7 до 22 х”, како је писало на стакленим вратима.

Та кафетерија, припојена спортском стадиону „у приземљу”, поверена је полувојној угоститељској фирми „Стадион”, која се прославила газдовањем над истоименом кафаном испод трибина Стадиона ЈНА и сијасет других широм Београда. У „Стадион” испод стадиона свраћали су државни и партијски функционери, као и високи официри после фудбалских утакмица и свибањских светковина, а радним данима навијачи и градска бараберија. Због првих је било установљено клизно радно време кафане, и двери су склапане тек када и последњи гост отетура, али исте тековине баштинили су и други! Због тога је „изнађено решење” увођењем сличног радног времена и у „Кафе Ташмајдан”, с чиме се сагласила и Народна милиција, рачунајући да ће тако све оперативно занимљиве случајеве „опсервирати” на једном месту.

Од тада, „Кафе Ташмајдан” је у току дана био испуњен дечјом грајом, женским шапутањем, колачима, соковима и кафицама, а ноћ неки још памте по срчи и редовним полицијским рацијама са легитимисањем свих затечених гостију, а понекад и персонала. Тада је онај надимак и озваничен.

Особље је уракљено када су пред другарицу Букарицу, тада најстрожу међу дежурним судијама за прекршаје који су ноћу своју клијентелу примали у згради градског СУП-а, привели рмпалију Саву Јокића, и растом омањег а буцмастог Жику келнера из „Последње шансе”. Сава је био крвав од главе до пете, док се Жикина жакета белела као снег. Била је то последица туче коју је заподенуо Сава, са подмуклом намером да избегне плаћање цеха. А тако би и било да га Жика није сустигао на стотинак метара од кафане. Вероватно би обојица понела свој део кривице да Сава није захтевао од другарице судије да се у записник свакако унесе да је он меч против Жике изгубио „на поене”. Најурила их је обојицу без казне, а њене колеге су шапатом говоркале да се тада први пут од срца смејала.

Причало се да је то суморно свратиште отворено непрекидно и да нема браву на улазним вратима. Погрешно! Клијентелу би испратили већ око шест ујутру да би несрећне спремачице до седам покупиле срчу, а до осам спрале крваве трагове с пода, како би бар донекле уприличиле локал за дневне госте, за децу, недорасле и остале беспослене.

Е, сад, док траје препуцавање око закупа локала, потурена је вест да ће се ту, надомак „Последње шансе”, поставити споменик Васку Попи, те да би то место ваљало уприличити по мери великог песника?! Наводно, он је своје боемске дане (и ноћи) радо проводио ту! Неће бити: држао је до угледа, па је зато залазио у „Папук”, „Дринчићево”, „Позоришну” и „Бродарску касину” или у „Три шешира”, а понекад и у „Клуб књижевника” или сличне кафане са нормалним радним временом. Чак су и телевизијски прегаоци избегавали то стециште па су чешће залазили у склепану „Конзерву” у комшилуку, на врху Абердареве улице, о чему је највише знао покојни Каменко Катић, а ко га је познавао наслутиће и зашто.

На све то, и онаква „Последња шанса”, у поређењу с новијим леглима порока, данас делује готово чедно.

Него, да одлијемо тим поводом две-три капи „кафанских суза” за покој успоменама.


Коментари10
42f61
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

uf
Odličan tekst. Toliko da sam se u sred čitanja vratio na početak da vidim ime autora. Hvala na trudu!
феликс1956
Врло илустративан текст, са скоро поетским описима ликова и ситуација. У поменути угоститељски објекат сам ушао 2-3 пута у својој факултетској младости. Није оставио неки нарочити утисак на мене. Ми, тадашњи студенти електротехнике, више смо преферирали "Домовину", "Жагубицу", "Орашац" итд. Иначе, уочавам да аутор текста користи неке изразе из хрватског и руског језика. Свибањ-хрватски назив за мај месец, двери-руска реч за врата.
Nevena BG
Poslednja Šansa se gasi jer direktor Tašmajdan-a ima bolju ponudu (za lični džep) od drugih.
Milan
Nije tacno da direktor gleda svoj interes. On nema koristi od toga sto mu neko ponudi bolji tender i stavi kovertu u dzep.
Препоручујем 1
pekos
Veoma lep clanak.Hvala bogu,ima jos ljudi koji znaju da pisu.Zelim da dodam da su 70-tih godina beogradski gimnazijalci uveli nepisano pravilo : Posle maturskog bala pravo u "Sansu",pa dokle se izdrzi.
darija
Jeste, lep clanak sa puno emocija narocito za nas koji smo odrasli na Tasmajdanu , igrali se kao deca, zabaljali se kao mladi i posle setali nasu decu, i na kraju oni svoju decu. Bilo je sve to drustveno , drzavno vlasnistvo Park, stadion; klizaliste, bazen i kafane. podizano od plata nasih roditelja i svih nas, pa onda nekako polako, postade poluprivatno i na kraju neprikosloveno privatno .
Препоручујем 8
petar
Gospodine Lazicu, bravo i hvala na vasem " socnom" tekstu, ovekve bi trebalo citati na sav glas u gimnazijama. Setih se u zadnjem prolazu kroz Beograd kad sedosmo sa mojom sestrom, generacija u penziji, svako od nas sa svojim tadasnjim drustvom i zora za zorom bez broja. Moja V a beogradska malo nize i sve uspomene Tasa .. Nazalost, nestadose toliko restorana gde je moja baka pevala izmedju dva rata, Nana bila kuvarica, moj deda vlasnik kafane i hotela Solun preko puta zeleznicke stanice.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља