четвртак, 14.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:51
КУЛТУРНА УСТАНОВА У УЗУН МИРКОВОЈ ОТВОРИЛА ВРАТА ПОСЕТИОЦИМА

Благо у депоу Педагошког музеја

Међу драгоценостима и Цвијићева рељефна мапа Србије из 1912. године. – Етно-парк у дворишту зграде
Аутор: Александра Куртешпонедељак, 04.11.2019. у 20:18
Директор Слободан Вуксановић испред једног од вредних експоната (Фото: Ненад Неговановић)

Депо Педагошког музеја је школска ризница. Она се назире већ у ходнику где су као под конац приказани занимљиви експонати. У разноврсној архивској грађи су Цвијићева рељефна мапа Србије из 1912. године, Винтерова машина за прављење струје, глобус земље и месеца, карте света, први телефон, кино-пројектор, писаћа машина, препариране животиње…

Овде се може сазнати чему служи свилена буба и како изгледају неки људски органи. Једино под овим кровом могу се видети све врсте вуне оваца с нашег поднебља. У витринама су инструменти за експерименте из физике и хемије, средњовековне ризе, сликарски алати, тканице и низ етно експоната, сведочанство Бранка Радичевића и још много тога што је последњих петнаестак година скупљало прашину, а сада је доступно посетиоцима.

На идеју да са школског блага скине паучину и учини га доступним деци, али и свим генерацијама дошао је вршилац дужности директора Педагошког музеја Слободан Вуксановић. Он каже да је имао подршку Ивана Карла, градског секретара, који му је предложио да удвостручи капацитет ове културне установе. По налогу директора кустоси су се латили посла, па су предмети разврстани у изложбене целине које обухватају хемију, физику, математику…Сваки предмет има своју личну карту и добро је очуван.

– Музејски депо више није магацин, сада је отворен за децу, народ, туристе. Ако је нека изложба била успешна пре деценију, зашто да је заборавимо, потребно је да она поново буде виђена. Све из депоа је откривено да би било показано – напомиње Вуксановић и оцењује да посећујући изложбе уз пратњу водича ученици могу да изуче добар део школског градива.

Жеља нашег саговорника је да ово постане једна туристичка минијатура. Чак је украсио и прозорска окна у којима су плакати, који сведоче о дуалном образовању у Србији из 1905. године. „Умивајући” двориште Вуксановић је у њему креирао позорницу на отвореном за разноврсне културно-едукативне и забавне догађаје.  Публика је добила 150 места за седење.

Двориште је оплемењено цвећем, о коме свакодневно брине први човек музеја. Туристи се овде осећају као у етно-парку. Под крошњом стабла могу да се одморе, а неки свраћају да се фотографишу. Занимљиве су им фигуре деце у ђачким униформама. Рачунаљка, табла, ташне, коферчићи, играчке, кућица за птице, па чак и старинско огњиште красе двориште музејског здања у Узун Мирковој улици, а дечаци и девојчице слободни су да сами осмисле игре користећи изложени материјал.

– Прија ми кад колеге из других престоничких музеја кажу да је Педагошки музеј од ружног пачета постао бели лабуд – кроз смех вели Вуксановић.

Он открива да је у плану изградња својеврсне стаклене или зимске баште у којој ће бити смештени експонати. Они ће моћи да се обилазе током целе године без обзира на временске прилике.

Сабирајући резултате досадашњих активности директор закључује да је за 90 дана организовано више од шездесет програма. Приказани су филмови, одржани концерти и представе, као и песничке вечери.

Педагошки музеј је један од најстаријих у Србији. Основан је као Школски музеј 24. новембра 1896. године на иницијативу Учитељског удружења. Циљ је био да се прикупљају и чувају наставна средства и сви други предмети од историјског значаја за основне школе и учитеље. Током више од једног века постојања, прикупљено је неколико десетина хиљада уџбеника, наставних средстава, фотографија и докумената који сведоче о раду српских школа од почетка 19. века до данас. Димитрије Ј. Путниковић (1859-1910), учитељ и писац уџбеника, био је први управник музеја.


Коментари7
0ee89
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

I budi to sto jesi
U propalom komunizmu nista nije kupljeno i niko nije donirano od drzave. Sve sto je po muzejima potice iz Kraljevine Srbije.
Vladislav Marjanovic
Bilo bi takodje hitno potrebno da se sistematski analiziraju skolski udzbenici iz odredjenih istorijskih perioda, da se o tome objavljuju studije, da se proucavaju i uporedjuju pedagoski sistemi ali i sistem politicke odn. ideoloske indoktrinacije mladih. Muzej bi morao da vise izlazi u javnost, da mobilizuje medije, da pravi dokumentarne filmove, da organizuje predavanja i seminare pa i simpozijume kako bi se uocili uticaji sa strane, ali i mesto srpske pedagogije u svetu.
ljiljana ljiljana
Ovo je dokaz da sve pocinje od pojedinacnog entuzijazma. Ovom coveku nije potreban izgovor kako drzava nece nesto da uradi jer je shvatio da je drzava sastavljena od pojedinaca, sposobnih, inventivnih i vrednih ili nesposobnih, nezainteresovanih i onih koji stalno traze izgovor za svoj nerad i neinventivnost. Kamo srece da se neki profesor zainteresuje i aktivira studente biologije i ostale da malo urede Botanicku bastu. Oni verovatno cekaju na drzavu da im posalje radnike i da novac.
Ivo
Evo kako se moze sa malo dobre volje i inventivnosti uraditi mnogo,i od ucmalog muzeja u koji je retko ko ulazio napraviti zanimljivu destinaciju!Vecina rukovodilaca slicnih ustanova svoj nerad i nepreduzimljivost opravdava "nedostatkom para"iako je i u ovom slucaju jasno da se dosta moze uraditi i bez toga,ako se imaju ideje i volja.Najbolji primer je "Konak knjeginje Ljubice"koji je sadasnja upravnica svojim licnim angazovanjem ucinila poznatim ne samo kod nas nego i sire.
Момо
Музеј нема већину школских уџбеника ХХ века и на том плану ништа не предузима. Њихово прикупљање би држава требало да помогне, а не да њихови последњи примерци пропадају поред контејнера.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља