Физичка активност може да подстакне бољи рад можданих функција као и вештине размишљања код оболелих од деменције, показују нова истраживања спроведена на Универзитету Британска Колумбија у Канади. Студије су утврдиле да се особе са блажим обликом губитка памћења уколико шетају неколико пута недељно боље осећају и брже размишљају. Истраживање се односило на васкуларна когнитивна оштећења, други најчешћи облик деменције широм света (први је Алцхајмерово обољење). То је стање у којем су крвни судови толико оштећени да крв више не може да пролази кроз њих до мозга у потребним количинама. Оно је повезано са високим крвним притиском и срчаним обољењима.
Један од уобичајених знакова васкуларне деменције у раној фази, како су утврдили истраживачи, јесте мања ефикасност можданих функција. У прошлим студијама особе са дијагнозом оштећења крвних судова показале су више неуролошке активности у деловима мозга повезаним са меморијом, што указује да њихов мозак теже функционише током размишљања.
Због чега је физичка активност важна код ових особа? Вежбе утичу на крвни притисак и срце, а истраживања указују да честе кратке шетње могу да побољшају памћење и физичке способности код особа са раним обликом Алцхајмерове болести. Нова истраживања испитивала су да ли исти ефекат вежбе могу да изазову и код оних који пате од васкуларне деменције.
Физичка активност поспешује меморију и вештине размишљања
Нова студија, објављена недавно у британском „Журналу спортске медицине”, у којој су учествовали стручњаци са Универзитета Британска Колумбија и експерти из других институција, проучавала је ефекте шетње на ову врсту деменције. Испитивање је спроведено на 38 старијих људи у Британској Колумбији којима је постављена дијагноза раног облика васкуларне деменције и трајало је више од шест месеци. Приликом првог одласка у лабораторију универзитета испитаницима је проверено опште здравље, функционисање меморије и вештина размишљања. Онда је сваком скениран мозак док су радили компјутерске тестове који захтевају брзо реаговање. Овај скенер је дизајниран да открива неуролошку активност и како различити делови мозга делују током обављања задатка. Затим је сваком од волонтера одређена шетња.
Програм шетње био је једноставан – једносатно ходање у лабораторији, које је требало да буде толико брзо да користе 65 одсто својих максималних капацитета.
„Желели смо да имамо одређени интензитет у вежбању”, каже Тереза Лију Амброуз, директор Лабораторије за когнитивну неуронауку Универзитета Британска Колумбија и водећи истраживач.
Волонтери су подељени у две групе (друга је била контролна) и већина њих пријатно се осећала током вежбања. Резултати добијени након шест месеци испитивања показали да су шетачи имали нижи крвни притисак од волонтера у контролној групи.
