недеља, 08.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:59
ПОГЛЕДИ

Берлински велики прасак

Старе лекције слабо се уче: Европска унија је од пада Берлинског зида подигла више од 1.000 километара зидова и баријера. Десет од 28 њених чланица, од Шпаније до Летоније, ограђено је препрекама шестоструко дужим од Берлинског зида
Аутор: Бошко Јакшићсреда, 13.11.2019. у 18:00

Берлински зид срушен је уз велики прасак пре три деценије, али неки његови делови су постојани. Видљиви – као музејски експонати , сегменти расути по свету и предмети аукција, невидљиви – као симболи недовршеног и угроженог процеса уједињавања Европе.

Френсис Фукујама је те 1989. писао о „крају историје”, о новој ери глобализованог света која почиње тријумфом либералне демократије и слободног тржишта. Многи су помислили да је то крај баријера. Преварили су се. Оптимизам, идеализам и екстаза после берлинске кафкијанске ноћи 9. новембра која је променила историју, били су релативно кратког века. Истопили су се за само једну генерацију уводећи Европу у неизвесну политичку будућност.

Запреке, стварне или замишљене, поново закивају континент иако искуство показује да је подизање зидова, како би се решили политички, идеолошки или социјални проблеми, имало неприхватљиву цену по слободу и људска права и да највећу штету наноси онима који их граде.

Старе лекције слабо се уче: Европска унија је од пада Берлинског подигла више од 1.000 километара зидова и баријера. Десет од 28 њених чланица, од Шпаније до Летоније, ограђено је препрекама шестоструко дужим од Брлинског зида. Бетонско-жичане антиимиграционе запреке које је Мађарска подигла на граници према Србији и Хрватској, по угледу на „сепарациону баријеру” на палестинској Западној обали, постале су идејни пројекат планираног зида Америке према Мексику.

Невидљиви зидови подела још су опаснији.

Глобализација не сме да буде будућност, поручује из Вашингтона номинални лидер слободног света. Либерална идеја постала је „застарела”, придружује му се владар Кремља хвалећи „модерност” популиста и суверениста.

Глобализам је, иронично, подстрекао национализам. Уз подршку серијала разних криза и растућих социјалних неједнакости, многи су по Европи почели да страхују за свој идентитет. Уточиште се тражи у популизму, национализму, изолационизму, ксенофобији, исламофобији, антисемитизму, теоријама „изузетности”. Такве партије су у десет држава ЕУ на изборима од 2010. покупиле барем пола милиона гласова.

Угрожавајући политички либерализам, европске интеграције и моралност, поново се пише историја која идеализује мрачне двадесете и тридесете године прошлог века.

У крхотинама Берлинског зида остали су остаци хладног рата, читавог комунистичког блока и Немачке Демократске Републике. Земља Лутера и Баха потом се, уз велику радост, ујединила са Савезном Републиком.

Данас влада у Берлину истиче „импресивну сторију успеха”, али друга нарација говори о подељеном друштву и о потмулом незадовољству. Упркос потрошених 2.000 милијарди евра, Aufschwung Ost – полет Истока – сувише је спор и болан. Само 16 од 500 највећих немачких компанија је са Истока, док чак 57 процената источних Немаца сматра да су грађани другог реда – чиме се тумачи њихов уочљив заокрет према десном екстремизму.

Није боље ни са државама којима је некад командовао Совјетски Савез. Када је Зид срушен 28 година пошто је подигнут, Европа се понадала да је близу да буде „велика и слободна”, али историја се ту није завршила. Успон „антилибералне контрареволуције” потврдио је да су либерални интернационалисти угрожени.

Запад континента разочаран је што је део Истока после свих трансформација постао расадник неолибералних трендова директно супротних вредностима којима су се водили очеви оснивачи Уније: урушавање правне државе, растућа аутократија, притисци на судство и медије, корупција.

Иако разочарање није свуда исто, Исток узвраћа да се ради о одговору на растуће неповерење у демократске институције и бирократизоване политичке елите на Западу, што је  и довело до кризе политике. Дефицит економског и социјалног усаглашавања није кривица Истока, тврде, већ последица инертности Запада.

Пад Берлинског зида означио је отварање граница. Три деценије касније, страх од миграције увелико је Британце навео на брегзит и бна одбацивање идеје отворених граница ЕУ, а лидера италијанске десничарске Лиге да захтева оштру контролу поморских путева према Африци.

Хладни рат само је попримио нове форме. Поништавају се стари ракетни договори, а фронт је – у поређењу са временом од пре 30 година – само померен на исток: према Балтику и Украјини. Руски лидер означио је крај Pax Americana у глобалном систему, али прети „нова биполарност”: Америке и Европске уније с једне, и Кине с друге стране.

Државни секретар САД спрема се да на годишњици у Берлину понови „императив одбране слободних нација и слободних људи”, али речи одзвањају празнином када се упореди прекоатлантско савезништво некад и сад, када се слушају изолационистичке поруке његовог шефа у Белој кући који систематски руши мултилатералност.

Коначно, упркос еуфорији интеграција, значајан  део Европе и после три деценије стоји ограђено, на мети удаљене источне стране новог зида. Западном Балкану је давне 2003.године  на самиту у Солуну обећан улазак у ЕУ, а – сем Хрватске – сви остали су и данас у реду. Чак и даље од циља, како је недавно потврдио француски председник Емануел Макрон.

Озбиљно је посустао ритам градње која је поставила темеље окупљања либералног поретка Запада. Неопходна је ренесанса вредности којима се Европа толико радовала када је срушена бетонска творевина на некадашњој граници Истока и Запада.

У берлинској новембарској ноћи, када је пре три деценије физички уклоњен симбол неслободног света, није тријумфовао капитализам, већ људска потреба за слободом. Наша будућност сувише је драгоцена да би била препуштена само политичарима и њиховим празним речима. Носталгија је ту слаба помоћ.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa


Коментари16
c5851
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sofija
Da li je bio prasak pokazaće vreme. Ali pre će biti petarda. Istorija ne teče linearno. Na pomolu je nova Jalta. I neće biti jedina. Prva globalna podela sveta je s kraja 15. veka (Portugalija - Španija).
JorgeLB
Ima lijepi tekst Jeffreya Sachsa -The Shadow of the Cold War- na BBC-ju koji iz prve ruke daje svjedočanstva tranzicije Poljske, Rusije i odnosa Zapada prema njima. Zanimljivo i poučno.
Miloš
Sve ovo što g Jakšić piše je (možda) tačno, ali problem je što ovaj tekst (kao i većina) odiše pristrasnom prirodom iz ugla sagledavanja iz neoliberalne, globalističke perspektive koje zvuče kao prekor evropskepticima i desničarima.Pritom je zanimljivo kako sam neoliberalizam Jakšić dovodi u vezu sa autoritarnošću pritom i sam brkajući politički liberalizam sa socijalnim. Što se tiče sveta bez zidova, pa, navedena svetska dešavanja pokazuju da su Jakšić i ekipa odabrali domen naučne fantastike.
Bojsa
Pre nego svi skocimo u odbranu globalizma i, narocito, liberalne demokratije, treba da se zapitamo gde je svet danas u poredjenju sa sredinom 50-ih ili krajem 80-ih. Ja ne bih rekao da je procvetao, vec su samo narasle tenzije medju nevidjeno veceg broja nacija i naroda, a budjelari pucaju najvise kod najliberalnijih globalista. Sami sebe nagradjuju, pomazu, dele packe svima koji dignu glavu ili ton. Ko god i pomisli da moze da zivi mirno u svojoj zemli, taj je brzo razapet kao diktator...
Раде Ковачевић
Остали смо прикраћени за одговор на питање на које је скренута пажња, додуше више као на љутито прозивање евроскептика (да се дозову памети!?) него као на рационално доказивање аксиолошке неопходности онога што се у тексту експлицитно препоручује, дакле: Шта значи неугрожен и довршен процес уједињавања Европе? Да ли: Све европске државе у Европској унији и сви (већина њихових грађана) да прихвате либералне европске вредности? Али, да ли је на плану "вредности" уопште могућа таква сагласност?

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља