У подножју Суве планине, између села Дивљане и Мокра, недалеко од Беле Паланке, налази се манастир Светог Димитрија, који ће на данашњи дан угостити велики број верника.

Саградила су га крајем 13. и почетком 14. века браћа Угљеша и Вукашин Мрњавчевић и посветили га великомученику Светом Димитрију. Светиња је много пута разарана и до темеља уништавана, али је захваљујући верницима и опстајала.

На простору данашњег манастира Никита Ремезијански је крајем 4. века подигао храм и посветио га великомученику Светом Димитрију и у њему успоставио монашко братство. Неколико векова по доласку Словена, око 880. године, поново се обнавља ова светиња, а повељом цара Василија ИИ из 1019. године потврђује се као центар обновљеног црквеног живота у средњем Понишављу, које се у доба Немањића помиње као место у којем је приликом обиласка ових крајева боравио Свети Сава.

За време турске владавине манастир је до темеља срушен, али је ипак великим трудом и радом монаха обнављан. У Првом светском рату Бугари су га потпуно опљачкали и знатно оштетили. Манастир је 1935–1936. године прихватио и угостио педесет руских монахиња, на челу са игуманијом Диодоке, нећакињом цара Николаја Другог, као и знатан број официра, лекара, професора и других лица избеглих из Русије због терора нове власти. Руске монахиње су молитвено и материјално оживеле манастир, осликавајући га иконама и фрескама. По завршетку Другог светског рата у манастиру је прихваћено више десетина деце чији су родитељи погинули у рату. Деца су била у потпуности збринута и васпитавана у православном духу.

Манастирску порту данас красе лепи цветни аранжмани и прекрасни новоизграђени конак, а уз то, рајска тишина и свежина планинског ваздуха на сваког посетиоца остављају незабораван утисак. У току године посети га велики број верника и поштовалаца православља из наше земље, али и из Аустрије, Немачке, Италије, Словеније, Русије и других земаља.

Зоран Т. Стојановић,
Ниш