Да ли се у савременом Београду могу срести Славујка и Баки из „ББ шоуа” Бориса Бизетића са, рецимо, ликом из „Ђекне“ ? Могу у серији „Преживети Београд” (ТВ Пинк, субота у 21) аутора Ђорђа Милосављевића. У фокусу су млади људи, бруцоши, али то захтева велики опрез и добро познавање система вредности, околности, расуђивање и понајвише специфични језик којим комуницирају младе генерације а који се брзо мења. У овој причи о студентима који су дошли у Студентски град, и који се суочавају са замкама и лепотама велеграда, Београђани, уколико их у серији уопште има, су приказани као прилично застрашујући сој људи: Жанко, који живи на Дедињу, има оца алкохоличара а за друштво наркомане и дилере, асистент факултета иза младића који труби из аутомобила поручује студенткињи: „Кажи твом шабану да овако може да се понаша у својој селендри”. Студенткиње „часте” једна другу онако како се некада подругљиво говорило: „Вири јој празилук из ...!”, а тешко је поверовати да деветнаестогодишњак баш сваку реченицу почиње са „крста ти” или „крста ми”... Неуверљиво је и претерано кад девојка из Београда, која због баналног неразумевања са мамом и татом постаје илегалац у Студењаку и каже: „Нацисти су били куце и маце према мојим родитељима.” Велика опасност за сваког глумца представља играње с акцентима и често се из претеривања роди карикирање. Пример су Витомир, дорћолски Лесковчанин, и Гаги очигледно једини таксиста у Београду који по читав дан вози и то по сниженој цени главне јунаке серије. Лик Гагија тешко може да одбрани чак врстан глумац попут Игора Ђорђевића.
У истом дану прилог о младом човеку видели смо у јутарњим програмима РТС-а, Прве, у емисији „Међу нама” и прочитали у неколико дневних новина. Није ни спортиста, ни глумац, ни музичар, већ, како би то његови колеге у жаргону рекле, „врти ђеврек”. Он је Љубомир Маринковић, возач ГСП-а: насмејан, љубазан и одлучан да путницима олакша и улепша дан. Лавину је покренула објава на друштвеним мрежама у којој је описано како преко микрофона пожели добар дан, пријатну вожњу, замоли да се уступи место, направи шалу...
Момо Капор је писао: „Највише што захтевам од људи јесте учтивост. Код нас живи врло мало лепо васпитаних људи па се увек озарим када неко уме да се осмехне и каже – добар дан...” Љуба Маринковић каже да воли свој посао, а осмех и љубазност су начин да одаје почаст покојној мајци.
Љуба и њему слични, добронамерни, фини људи су доказ да неразумевање и неосетљивост за друге нису преовлађујући образац понашања.
И да се уз мало добре воље може преживети Београд!
