недеља, 08.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:59

Шта представља Наталијина рамонда која данас краси ревере

Цветница љубичастих латица, налик афричкој љубичици, опстаје милионима година и пркоси савременим еколошким изазовима. – Кап воде довољна да се пробуди из мировања и оживи, зато је зову биљка „феникс”
Аутор: Бранка Васиљевићпонедељак, 11.11.2019. у 09:00
Ra­mon­da ser­bi­ca (срп­ска ра­мон­да) (Фо­тографије М. Ла­за­ре­вић)
Ra­mon­da nat­ha­li­ae (На­та­ли­ји­на ра­мон­да)

Зову је биљка „феникс”. Због способности да издржи сушу и по неколико недеља, а онда васкрсне после неколико капљица воде, Наталијина рамонда одабрана је да буде симбол Дана примирја у Великом рату. Ова биљка симбол је српског страдања и дизања из пепела у Првом светском рату.

Има је на простору наше земље, али и на једном месту у Београду. Њен дом у престоници je Ботаничкa баштa „Јевремовац”, где расте заједно са својом рођаком врстом Ramondа serbicа (српска рамонда).

Једна поред друге ове биљке „васкрснице”, за које се оправдано верује да су постојале још у време када је копно на Земљи било јединствено, пркосе савременим еколошким изазовима.

– На простору наше земље живе две врсте рода рамонда – Ramonda serbica (српска рамонда) и Ramonda nathaliae (Наталијина рамонда). Осим те две, у Европи постоје још три врсте које припадају фамилији Gesneriaceae. То су Ramonda myconi која живи на Пиринејском полуострву, Haberlea rhodopensis чије је станиште у Бугарској и Грчкој на Родопима и Jankaea heldreichii чији је дом место где „живе” богови – планина Олимп – каже Маја Лазаревић, доцент Биолошког факултета Универзитета у Београду.

За све три рамонде и врсту Haberlea rhodopensis доказано је да имају способност васкрсавања. Када су сушни услови на станишту, оне полако губе воду из свог тела, некада чак и 95 одсто, и западају у стање мировања или анабиозе у коме су сви процеси ћелија сведени. Када поново падне киша или је влажно време, оне узимају воду и поново се активирају. Озелене као да само дан или два раније нису биле потпуно суве.

– Да рамонда има способност оживљавања откривено је на необичан начин. Ботаничар руског порекла који је живео у Србији, Павел Черњавски, имао је хербарски примерак Наталијине рамонде. Сасвим случајно док је гледао хербаријум он је оборио чашу и просуо воду по њој. Није обраћао пажњу на то, али је ујутру када је отворио хербаријум видео да је биљка оживела. Ову способност коју има рамонда имају неке маховине, папрати, али не и много цветница – објашњава Лазаревићева.

Своје име рамонде дугују ботаничару Рамонду, који је живео крајем 18. и почетком 19. века. По њему је род добио име, али и прва рамонда – Ramondija myconi.

Крајем 19. века Јосиф Панчић је на Ртњу пронашао биљку која му је била непознаница. У први мах је помислио да је нашао Haberlea rhodopensis јер је знао да она постоји у Бугарској. Даљим проучавањем схватио је да је реч о једној потпуно новој врсти. Како ју је нашао на Ртњу, у Србији, и није знао да ли је има на неком другом месту, назвао ју је Ramonda serbica.

Неколико година касније Сава Петровић, иначе дворски лекар краља Милана Обреновића који се из хобија бавио ботаником, пронашао је у Јелашничкој клисури на Сувој планини биљку за коју је мислио да је српска рамонда. Показао је тај цвет Панчићу. Испоставило се да је реч о потпуно новој врсти којој су по краљици Наталији Обреновић дали име Ramonda nathaliae.

Разлике између две рамонде су мале. Једна има заобљеније, ситно назубљене листове и цвет са обично четири до шест круничних листића, а круница јој је равна попут тањира. То је Наталијина рамонда.

Тамара Ракић и Маја Лазаревић (Фо­то Б. Ва­си­ље­вић)

Српска рамонда има издуженије неправилније и мање назубљене листове. Цвет чини углавном пет круничних листића који обликом унеколико подсећа на левак. Цвет код обе рамонде је љубичаст и појављује се у неколико нијанси. Обе цветају у исто време од краја априла до почетка јуна, а највише у мају.

– У скорашње време откривено је да се ове две врсте укрштају на само два места у нашој земљи, у Јелашничкој и Сићевачкој клисури где ове две врсте живе заједно. То је помало необично јер се сматра да су обе врсте веома старе. Обично су такве врсте добро репродуктивно изоловане једне од других. Приликом укрштања настаје хибридно потомство, али њихова заједничка „наследница” за сада нема име – објашњава Лазаревићева.

Рамонда је стара врста и потиче још из добра терцијара који је почео пре око 65 милиона година. Старе врсте се називају живим фосилима па се тај термин понекад користи и за рамонде. Пре леденог доба рамонде су биле шире распрострањене у Европи, али их је хладна клима погурала у кањоне и клисуре где је било топлије и где их налазимо и сада. Има их и на северним обронцима планина на каменитим одсецима. После леденог доба почеле су да се шире и на друга места.

– И једна и друга врста су на списку строго заштићених врста Републике Србије. То значи да је забрањено њихово брање у природи. Уколико неко жели да ради нешто са њима, то може само уз посебну дозволу Министарства за заштиту животне средине – истиче Лазаревићева.

Фамилија Gesneriaceae којој рамонда припада углавном је заступљена у тропским и суптропским пределима. Једна од врста из те фамилије коју знају готово сви јесте афричка љубичица.

– Рамонда је слабо конкурентна у односу на друге биљке због спорог раста. Она је нашла простор у коме јој погодују температура и влажност. Спасла се јер живи на простору где не постоји велики број биљака које би могле да је угрозе. Због тога морамо да сачувамо њена станишта да би могла да опстане. Та њена способност васкрсавања посебно је интересантна у ова времена када је суша један од великих еколошких проблема – рекла је Тамара Ракић, ванредни професор Биолошког факултета Универзитета у Београду.

Представника фамилије Gesneriaceae има и у Старом и у Новом свету, у Африци, Азији, Аустралији и Јужној Америци. Њихово порекло није познато. Иако наше рамонде по молекуларном саставу имају везе са афричком љубичицом, сматра се да да су ипак у Европу дошле из Азије јер у Кини има највише врста које припадају овој фамилији.

Без воде до три месеца

„Је­вре­мо­вац” је дом за две ра­мон­де  (Фо­то Б. Ва­си­ље­вић)

Рамонде врло споро расту па биљка величине длана има тридесет до четрдесет година. Рамонде расту и у групи и појединачно, размножавају се семеном и бочним изданцима.

Не зна се тачно колико може да живи. За неке примерке у ботаничким баштама у свету постоје подаци да су ту још од прошлог века.

Рамонде које живе у климатским условима као што су наши и биљке сличне њој могу без воде да издрже од неколико недеља до два-три месеца. Биљке које су карактеристичне за Африку могу и дуже.

Симбол Дана примирја

Највећи део станишта српске и Наталијине рамонде не налази се у нашој земљи.

– Српска рамонда заступљена је и у Албанији, Црној Гори, западној Македонији, на северозападу Грчке и у северозападној Бугарској. Kод нас је има у југозападној и југоисточној Србији, на Косову и Метохији. На северу досеже до Злотске клисуре код Бора. Наталијине рамонде највише има у Северној Македонији, али је присутна и на северу Грчке, на Шар-планини на Косову, у југоисточној Србији, до Јелашничке и Сићевачке клисуре, а појављује се и на планини Ниџе – каже Лазаревићева.

Управо због ове локације где су се водиле крваве борбе у време пробијања Солунског фронта, као симбол 11. новембра – Дана примирја у Великом рату је и одабрана Наталијина рамонда. Њен цвет који се налази на ленти у бојама Албанске споменице симбол је овог дана.


Коментари17
0d4c2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ma kakvo primirje!
Nema nikakvog primirja nego je Nemačka potpisala predaju, to se zove pobeda naših snaga, a ne črimirje. Dokle više te budalaštine???
dr Slobodan Devic
Predstavlja podsecanje na srpsku (vecitu) glupost ...
Београђанин
Шта је тачно наша вечита глупост? То што смо стали да одбранимо отаџбину од германске агресије? Не бих се баш сложио.
Препоручујем 8
Dragan Pik-lon
Svi junaci nikom ponikose i srpsku ramondu-suvom suzom zalise....!
Dragan Pik-lon
Cvet,Natalijina ramonda ili srpska ramonda(sve jedno)odavno je iznikao u basti,tik pored plota,mog dede,kod koga sam odrastao.Jer su njegov otac i dva brata dali zivot na Kajmakcalanu i tu pored neunistivog cveta...!
Milan Filipović
Dan primirja je politicki korektan nacin da se ne slavi dan pobede a da se u toj proslavi izjednace pobednici, porazeni i oni koji nisu tada ni postojali. Jasno mi je sto istoriju prekrajaju globalisti i bankari ali mi nije jasno zasto Srbija, cija je vojska probojom Solunskog fronta odlucila ishod rata, ucestvuje u takvoj ujdurmi.
Игор Г.
"јохан" Никаква безусловна капитулација није потписан 11.11 1918 у 11 часова. Потписано је примирје, то јест престанак ратних дејстава. Версајски споразумом или мировни уговор закључен 28. јуна 1919. у Версају између Антанте и Немачке. Након Првог светског рата, одржана је Париска конференција мира (од 18. јануара 1919. до 28. јуна 1919. у Паризу) а мировни уговори закључени су са сваком побеђеном државом посебно. Ово је био један од тих уговора.
Препоручујем 5
јохан
Безусловна капитулација, према којој је Немачка морала да напусти све окупиране земље на западу и истоку, Алзас и Лорену и леву обалу Рајне, потписана је у железничком вагону у француском месту Компијењ, 11. новембра 1918. године, у 11 часова пре подне. Касније, у знак ситне освете, Хитлер је наредио да Француска потпише капитулацију у јуну 1940. године у истом том вагону који се чува као споменик-музеј уКомпијењу. У Музеју вагону данас се налазе заставе свих савезника, међу којима је и наша.
Препоручујем 20
Прикажи још одговора

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља