Живи и пусти друге да живе је мој мото, баш као што је клавир био моја судбина. Као малишан у кревецу певао сам деонице које је сестра свирала на клавиру и тако су открили да имам стопостотни слух. А предност СССР-а била је у томе што сам се школовао бесплатно, јер моји сиромашни родитељи то не би могли да плате, каже у једном од ретких интервјуа руски пијаниста Јевгениј Кисин (48), који се опробао и као композитор и писац.
Наша привилегија биће да чујемо овог великог уметника 11. новембра у 20 часова у Коларчевој задужбини у Београду, са програмом посвећеним Лудвигу ван Бетовену, а реч је о сонатама број 8, 17 и 21. На овогодишњој турнеји Кисин ће свирати цео програм Бетовена, с обзиром на то да се 2020. обележава 250 година од рођења великог композитора. Улазнице за београдски концерт су продате у рекордном року, а публика ће седети и на бини. Уосталом Кисин је навикао да његови фанови осим у гледалишту, буду поред њега на сцени и он тврди да му тако помажу у свирању.
Када је пре шест сезона боравио у нашој престоници Кисину је уручена захвалница Факултета музичке уметности и он је тада студентима клавира рекао:
– Најбоља публика пред којом сам свирао била је ваша, сећам се концерата у Коларчевој задужбини, том храму музике који има неку своју ауру. Вежбам, наравно, сваког дана, а то изгледа овако: два сата свирам, потом спавам, па из почетка. Трема или узнемиреност... појави се, а решавам је техником дисања. Једноставно удахнем дубоко. У мом послу нема мистификације, много радим.
Неком другом приликом је у Србији био гост студената Филозофског факултета са групе за психологију, који су га позвали на разговор у оквиру предмета „Психологија талента”. Кисин који тврди да се таленат увек види, тада им је причао:
– Од малих ногу почео сам да свирам туђу музику уз помоћ слуха, а импровизовао сам и своју. Као дете сам много компоновао. Чим сам научио да читам ноте, почео сам и да записујем своје композиције… испробавао сам различите стилове и инструменте. А онда када је моја каријера почела динамично да се развија и да ми одузима слободно време, престао сам да чујем ту своју унутрашњу музику. После извесне паузе вратио сам се поново компоновању. Тако сам створио четири дела за соло клавир, а сада о њима брине угледни издавач партитура „Хенле Ферлаг”. Мој гудачки квартет (2016) снимио је „Копелман” ансамбл за „Нимбус рекордс”, а премијеру у Великој Британији имао је фебруара ове године у извођењу квартета Енделион – наглашава Кисин.
Уметник данас живи и ради између Париза, Лондона и Њујорка, има каријеру дужу од три деценије. Као шестогодишњак је примљен у Школу за талентовану децу „Гњесин” код Ане Павловне Кантор. Његово извођење два Шопенова концерта у Великој сали Московског конзерваторијума, када је имао 12 година, проглашено је историјским. Наступао је са чувеним оркестрима и диригентима као што су Херберт фон Карајан, Зубин Мехта, Валериј Гергијев, Владимир Спиваков... Освојио је бројна признања.
Давни сусрет са Карајаном га је толико дотакао да је имао потребу да га преприча нашим новинарима:
– Карајана сам упознао 1988. и сећам се сваког детаља, јер је оставио невероватан утисак, нарочито његов продоран поглед. Ана Павловна, мој педагог, рекла ми је да никад нисам свирао боље Шопена него тада. Кад сам завршио са интерпретацијом погледао сам ка њему и видео како ми шаље пољубац кроз ваздух. Потом је скинуо своје наочаре и обрисао сузе марамицом. Његова супруга саопштила ми је тада да га никад није видела толико ганутог.
Публика свуда у свету увек воли да сазна и неки детаљ о животу својих омиљених уметника, у том контексту открићемо да се Јевгениј Кисин оженио пре три године својом другарицом из детињства и да је један и по дан свог меденог месеца провео у Београду, који обожава. Посебан Кисинов таленат инспирисао је К. Нупена да сними документарни филм о њему „E. Kissin The Gift Of Music”, а прошле године је издата његова аутобиографија под насловом „Memoirs and Reflections”. Кисинова књига песама, кратких прича и превода објављена је недавно на јидишу под насловом „Yiddisher Sheygets”.
