среда, 11.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:39

Боја сећања Пјера Бонара

У Бечу је отворена опсежна изложба сликарства Пјера Бонара, уметника кога је Пикасо презирао, а кога су Аполинер и Матис издвајали као једног од највећих свога доба
Аутор: Марина Д. Рихтернедеља, 10.11.2019. у 20:20
Пјер Бонар, Када, 1925, Тејт Лондон

Специјално за Политику
Беч – Француски уметник Пјер Бонар (1867–1947), једна од кључних фигура у транзицији од импресионизма до модернизма, сликао је по сећању, од 1912. никада са мотивом пред очима из страха да ће изгубити везу са сликарством. Због тога су његова платна од те године тематски окренута местима Мидија у којима је проводио време – Вернону, Ле Канеу, Сан Тропеу, док је његов главни женски модел била супруга Марта де Мелињи (1869–1942) чији су актови углавном темељна студија њене дневне неге – умивања, купања, чешљања и одевања.

Купатило, то јест тоалет, заокупљале су Бонара, као и мутна вода у којој је видео знаке пролазности, а за Марту се зна да је боловала од неколико врста психичких поремећаја, од паничног страха од људи до микрофобије, због чега је и проводила толико времена у кади. Њена везаност за четири породична зида је Бонару дала јединствену могућност да се саживи са апсолутно сваким детаљем њених дневних ритуала („Акт испред камина”, 1927, „Црвена блуза”, 1925, „Тоалета”, 1914, „Крај купања”, 1919. или „Акт крај прозора”, 1922.), због чега није морао да одступи од својих начела да не слика на лицу места, јер је свакодневно виђао исто. Уствари, било шта да је сликао, Бонар је показивао дечју радозналост и чуђење, не без хумора и благог цинизма због баналности стварног живота. Наго тело жене се претвара у део ентеријера који доминира њеним животом, природа продире у унутрашњост куће кроз отворена врата и прозоре, пејзажи пате од присутности кућа и људи, а мртва природа трули у себи. Бонарове композиције су секвенце из свакодневице које више показују одсутност него присутност, чак иако се на њима налазе људске прилике које су или на почетку неке радње, или је довршавају.

Пјер Бонар, Мртва природа са фигуром (Марта Бонар), приватно власништво

У кооперацији са Новом Карлсбершком Глиптотеком из Копенхагена и лондонским Тејтом у који ће се поставка преселити половином јануара 2020, у бечком Кунстфоруму је 10. октобра отворена опсежна изложба сликарства Пјера Бонара, уметника кога је Пикасо презирао („Његово сликарство је икебана неодлучности”), а кога су Аполинер и Матис издвајали као једног од највећих свога доба. Осамдесет радова потичу из његове позне сликарске фазе од 1912. када му боја све до смрти 1947. постаје елементарна преокупација. Без обзира на спорност Бонаровог осећаја за, на пример перспективу, он ће у историји уметности остати познат као уметник који је својим плакатима инспирисао Анрија Тулуза-Лорека да се посвети литографији и плакатној уметности или као тврдоглав индивидуалиста који је само кратко припадао једном уметничком покрету.

Чак и онда када је званично био један од „Пророка” (група Ле Наби), пратио га је надимак „врло јапански набиста” због очигледног утицаја који је на њега имао јапански дрворез у боји, нарочито по пригушеном хроматизму који је велики искорак од импресионизма. Међутим, непосредан сликарски стил који је развио заједно са Феликсом Вајотоном (1865–1925) и Едуаром Вијаром (1868–1940), брзо је био превазиђен. Кубизам и надреализам су преузели курс, и Бонар је, највише под утицајем Анрија-Шарла Мангена, радикално променио свој стил као и однос према уметности тиме што је почео да „преводи” сећања и личне утиске у ликовни језик што ће до краја остати његова препознатљива сликарска карактеристика. И Бонар и Вијар су интимисти по нежности боја у својим ликовним композицијама, било оне представљале пејзаже, ентеријере било портрете. Оба сликара се концентришу на резултат своје унутрашње, душевне анализе сижеа.

Кустоскиња Евелин Бенеш говори о осећају за светло када разјашњава Бонарово сликарство, које је на изложби у Бечу стављено у врло праволинијски, историјски контекст. Мало позната фаза којој је посвећен танан простор јесте његов уметнички ангажман у Великом рату. Пошто га нису примили у добровољце због старосне доби, Бонар се 1917. придружио „Уметничкој мисији у рату” са првим документаристичким задатком у француском насељу Ам. Ту је настало његово уље на платну „Село у рушевинама близу Ама на Соми” као алегорија на људску моћ отпора.

Изложба траје до 12. јануара 2020.


Коментари0
b1bac
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља