четвртак, 05.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:15
ЗАШТО ОБЕЛЕЖАВАМО ДАН ПРИМИРЈА

Србин прва, Канађанин последња жртва Великог рата

Пре 101 годину, у шуми Компијењ крај Париза, потписано је примирје које је значило и крај Првог светског рата. Он је однео око 17 милиона живота, од чега је само у Србији страдало више од 1,2 милиона људи
Аутор: Јован Гајићпонедељак, 11.11.2019. у 22:55
Српски војници воде рањеног друга у превијалиште (Фотодокументација „Политике”)

„У спомен на редова Џорџа Лоренса Прајса, припадника 28. северозападног батаљона Шесте канадске пешадијске бригаде Друге канадске дивизије, погинулог близу овог места у 10 часова и 58 минута, 11. новембра 1918. године. Последњи канадски војник који је погинуо на Западном фронту.” Ово спомен-обележје подигли су, пре пола века у белгијском селу Виле Сурен, његови саборци, канадски ветерани из Великог рата како би сачували успомену на свог друга. Јер, Џорџ Лоренс Прајс, који је тада имао само 26 година, био је последња жртва Првог светског рата. Он је погинуо од снајперског метка, испаљеног с немачких положаја, док се са својим водом пробијао према месту Аври и покушавао да открије положаје с којих се на њих пуцало.

Само два минута касније – у 11 часова, у шуми Компијењ крај Париза, у вагону француског маршала Фердинанда Фоша, потписано је примирје између Немачке и сила Антанте. Оно је значило крај свих војних дејстава, односно завршетак највећег сукоба који је свет до тада видео. Примирје је одмах ступило на снагу и поштовале су га све зараћене стране. Њиме се Немачка обавезала да ће се њена војска безусловно повући унутар својих граница, да ће уништити све подморнице и друго тешко наоружање, као и да ће зараћене стране разменити заробљенике. Немачка је последња земља која је капитулирала. Нешто раније, 3. новембра, капитулирала је Аустроугарска, а пре тога и њихови главни савезници – Бугарска и Османско царство. Формално, Први светски рат је завршен Версајским мировним уговором, који је потписан 28. јула 1919, на петогодишњицу почетка.

Сећајући се свих жртава овог рата, завршеног пре тачно 101 годину, у многим земљама установљено је да се 11. новембар обележава као Дан примирја, односно као дан сећања на жртве овог али и осталих ратова. Као такав он се обележава у Великој Британији, Француској, Белгији и другим земљама савезницама из Великог рата. Из истих разлога, додуше под другачијим именом, он се обележава у САД, афричким и азијским земљама. Главни мотив овог празника је цвет Наталијина рамонда, који је у ботаници познат и као цвет феникс.

Од 2012. године Дан примирја се као државни празник обележава и у Србији. И то с великим разлогом. Јер, од свих земаља учесника Првог светског рата Србија је, процентуално, имала највише жртава. Према званичним подацима усвојеним на мировној конференцији у Паризу, Србија за четири ратне године изгубила 1.247.435 становника, од чега 402.439 војника, што је чинило 27 одсто њене предратне популације.

Први светски рат је и започет нападом Аустроугарске на Србију, на овим просторима у Церској и Колубарској бици извојеване су и прве савезничке победе, а слому Централних сила одлучујуће је допринела и српска војска која је, крајем септембра 1918, заједно са савезничким војницима, извршила пробој Солунског фронта. Под утиском те блиставе победе немачки цар Вилхелм је у телеграму бугарској Врховној команди поручио: „Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је о исходу рата. Срамота”.

Мајор Драгутин Гавриловић међу војницима, 1915. године 

Мање је познато да је и прва жртва овог рата био – један голобради српски војник. Реч је о Душану Ђоновићу, ученику другог разреда Краљевске трговачке академије, иначе родом с Црногорског приморја. Душан се, када је Аустроугарска објавила рат Србији, добровољно јавио у четнички одред војводе Јована Бабунског, а погинуо је у ноћи између 28. и 29. јула 1914. године на Савамали, у близини железничког моста, кога је те вечери српска војска порушила како би спречила прелаз непријатељских трупа. Када је погинуо, Душан је имао само шеснаест година.

Осам дана касније у „Политици” му је објављена и читуља у којој је, поред осталог, наведено: „Вечерас, око поноћи, навршиће се осам дана како су први аустријски меци надрли на нашу земљу и откако је почео велики рат за слободу српског народа. У тој ноћи као прва жртва пао је млади добровољан Душан Ђоновић, чиновник Железничке дирекције и четник у чети војводе Јована Бабунског. Чим је Аустрија наговестила рат Душан је прихватио пушку и ступио у добровољце. Пао је погођен аустријским метком на обали Саве бранећи слободу Београда, онако исто слатко као да су га изрешетали куршуми под Ловћеном...”

Исте вечери, првог дана рата, у Београду је погинуло више стотина војника, а прва жртва са супротне стране био је аустроугарски војник Иштван Балохи.

Иначе, на свим фронтовима током Првог светског рата вођене су тешке, рововске борбе, с великим бројем жртава. Зато је овај сукоб оставио велике последице на све који су у њему учествовали, што се после рата осетило не само у политици већ и у култури и приступу животу.

Значајно је напоменути да су, пре 101 годину, на исход Великог рата, односно на његов брз завршетак – Централне силе доживеле слом за само два месеца поред сјајне војничке победе српске војске на Солунском фронту – утицали и остали фактори. Први је чињеница да, за разлику од Велике Британије и Француске, које су биле велике колонијалне силе, Немачка и Аустроугарска нису имали колоније, тако да нису могле да на ратиште доводе свеже трупе из осталих делова света, нити да из других земаља, с изузетком оних које су окупирали, набављају храну и сировине. Зато су 1918. њихове материјалне али и људске резерве биле исцрпљене до крајњих граница, па се у овим земљама осећало велико незадовољство и немир. Други разлог био је страх од ширења бољшевичке револуције, која је годину дана раније избила у Совјетском Савезу, одакле се (додуше с мањим успехом) 1918. и 1919. прелила у Немачку и део Аустроугарске. Завршетак рата омогућио је да се оне угуше, односно да се у овим земљама спречи руски сценарио.

Коначно, трећи фактор који је данас мање познат, а који је по свему судећи значајно допринео завршетку рата, била је епидемија шпанске грознице. Реч је о једној од највећих епидемија грипа у људској историји, од које је по неким проценама оболело више од петсто милиона људи (четвртина тадашње укупне популације). Шпанска грозница трајала је од 1918. до 1920. године и однела између 50 и 60 милиона живота. Не зна се одакле је почела, а добила је назив шпанска јер се у неутралној Шпанији, за разлику од осталих земаља, о њој прво отворено проговорило. Епидемија се јавила у три таласа, од којих је најсмртоноснији трајао од септембра до децембра 1918. Све је то утицало да се убрза завршетак рата али и да он, и после једног века, остане у трајној успомени.


Коментари12
b5cbb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Леон Давидович
У рату су људи страдали не само од директних сукоба оружаних снага већ и од разних других последица које је изазвао рат. Конкретно у Србији са агресорском војском стигао је и тифус тако да је од тифуса у Србији страдало вероватно више људи него од непријатељског оружја. Ако томе додамо Албанску голготу, глад и болест која је косила. На крају у Европи се појавила тзв. Шпанска грипа и убила милионе људи. Рат је био страшно зло.
Dragan Pik-lon
Kanada,mala zemlja ali je veliki svetionik slobode.Dala je ogromni doprinos pobedi u prvom i drugom svetskom ratu.Ratovala je uglavnom u centralnoj Evropi.U drugom svetskom ratu upravo su oni preko Arnema oslobodili Holandiju.Zato i ne cudi slobodarska i neutralna misao generala Mekenzija kada govorio gradjansko-verskom ratu u Jugoslaviji.Vecna slava svim zrtvama rata!
Janko
Treba dodati i angazovanje njihovih vojnika u Vijetnamu na strani SAD.
Препоручујем 9
Саша Микић
Свака част генералу Мекензију и његовом представљању истине, али Канада, нити је мала, нити је ''светионик слободе''. Као чланица Комонвелта и поданик енглеске круне била је дужна да се бори у свим ратовима које је водила британска империја, а какви су све они били сведочи да су се Канађани борили и у Бурским ратовима на тлу Африке за британске колонијалне интересе. Гинули су Канађани, Аустралијанци, Новозеланђани и још многи други хиљадама километара од свог дома.
Препоручујем 8
empty straw
Prva žrtva je Franc Ferdinand, ako ćemo da teramo mak na konac.
ProPolitikin Hrvat
Kad je ubijen Ferdinand zvanicno nije bilo rata, on je zrtva atentata, a u osnovi zrtva austro-ugarske imperijalisticke politike.
Препоручујем 5
Goran
Predlazem da gradske vlasti razmotre mogucnost podizanja spomenika na podrucju Savamale prvoj zrtvi Velikog rata mladom Dusanu...to bi bio i spomenik brojnim mladim ljudima stradalim za odbranu Beograda i Srbije.
артиљерац
Ја сам рођени савамалац,и била је спомен плоча Душану Ђоновићу, чини ми се у улици Милоша Поцерца.Одселио сам се одавно,па и не пролазим,не знам да ли је на свом месту.
Препоручујем 5
Иван Максимовић
Занимљива и једна од потребних прича о периоду којије трпео страшну цензуру јер су, као и овај храбри дечак, див-јунаци били четници. Њихово јунаштво крили су они који су од њих у ранијем рату поражени војнички и свакако другачије. И опет би били поражени, само да се нису служили лукавством, отуда и мржња према војнички непобедивој војсци и народу. Иначе, Канађанин је задња, не последња жртва тог рата.
Пакскикер
Предња - задња, а прва - последња
Препоручујем 4
Саша Микић
Када читам овакве коментаре питам се да ли сам живо у истој држави. Још у основној школи смо учили о Првом светском рату и морали добро да знамо шта је узрок, а шта повод рату. Учили као песмицу чувено обраћање мајора Драгутина Гавриловића, албанску голготу, злочине непријатеља у Србији током окупације, о Топличком устанку и на крају о пробоју Солунског фронта. Плаву гробницу смо учили напамет на часовима српског. И на крају каже се последњи када има први, а задњи када има предњи.
Препоручујем 10

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Друштво

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља