субота, 17.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:35

ПОХВАЛА ЕФИКАСНОЈ ДРЖАВИ

Аутор: Небојша Катићпонедељак, 02.06.2008. у 22:00

„Вашингтонски консензус – стабилизуј, приватизуј и либерализуј –мртавје”. Овим речима почиње редакцијски уводник угледног „Фајненшл тајмса” од 22. маја ове године, у коме су сажети најважнији закључци управо објављеног Извештаја Комисије за раст и развој.

Вашингтонски консензус је кованица која се користи као синоним за неолибералну доктрину и економску политику какву су годинама заједнички промовисале Светска банка, Међународни монетарни фонд и Министарство финансија САД, сви са седиштем у Вашингтону.

Како је стварност тврдоглаво одбијала да се прилагоди неолибералној доктрини, од ње се на крају морало одустати. Требало је да прође готово двадесет година да би се признало нешто што је одавно било јасно – ниједан успешан економски модел није почивао на неолибералним идејама.

Комисија за раст и развој је формирана 2006. године, с циљем да лидерима земаља у развоју понуди препоруке у вези са оптималном и одрживом стратегијом развоја. Њен рад је спонзорисало неколико западних влада, једна фондација и Светска банка. Комисији је председавао нобеловац Мајкл Спенс, а у њеном раду је поред 21 сталног члана из 18 земаља, учествовало још око 300 угледних стручњака.

Комисија је проучила искуства и развојне моделе 13 економски најуспешнијих држава у последњих шест деценија. С изузетком Боцване, Бразила, Малте и Омана, све остале земље су из југоисточне Азије, уз Јапан и Кину. На бази њихових искустава, формулисане су и препоруке у извештају.

Анализа је обухватила период од 1950. до 2005. године. Свака од поменутих 13 држава је успела да у неком континуираном периоду од најмање 25 година, оствари просечну годишњу стопу раста од 7 одсто. Како се чуда не дешавају 13 пута, ова стопа раста се данас сматра реалистичним циљем. С таквом стопом држава може удвостручити свој бруто домаћи производ сваких десет година.

Комисија је закључила да нема јединственог рецепта за развој, али да упркос томе постоји најмањи заједнички садржитељ економског успеха. Сви успешни модели базирају се на интегрисаности са светском економијом, имају велику покретљивост радне снаге, високу стопу штедње и инвестиција и способне владе које су посвећене економском расту.

У извештају се наглашава да активна и прагматична влада, која је спремна да храбро али разумно експериментише, има кључну улогу у развоју економије. Оваквим наглашавањем улоге државе начињено је радикално одступање од економских доктрина које су владале последњих деценија.

Иако не даје готове рецепте, извештај се дистанцира од неолибералних мантри које су до јуче пролазиле као рецепт „здраве” економске политике. Утисак је да се налази Комисије понајвише ослањају на праксу азијских земаља и на модел којим је Јапан започео своју економску експанзију.

Констатује се да земље – шампиони – нису превише наклоњене слободном тржишту. У спровођењу развојне политике, оне су често прибегавале потцењивању вредности домаће валуте, селективној контроли прилива капитала и политици акумулирања високих девизних резерви. Јединственог става у вези са врлинама овог сегмена економске политике нема, али то можда и није превише важно – таква политика је дала одличне резултате.

Указује се и на опасност од пребрзог отварања економије спољној конкуренцији. Даје се и пример земаља које су се најпре сконцентрисале на супституцију увозне робе, да би се тек у следећем кораку окренуле инотржиштима. Ово ће бити занимљиво оном делу домаће економске јавности који огроман дефицит трговинског биланса везује само за слабост извозне привреде, занемарујући при томе бујајући увоз.

У извештају се наглашава и да је инострано задуживање неадекватна замена за домаћу штедњу, која је најважнији извор динамичног инвестирања. Иза овог става скривена је непријатна истина – државе које желе брзи развој, морају у дужем периоду жртвовати личну потрошњу.

Снажно се наглашава и да нема одрживог и динамичног развоја без убрзаног инвестирања у инфраструктуру, образовање и здравство. Ова врста државног инвестирања не угрожава приватне инвестиције тиме што апсорбује слободан капитал, како тврде присталице приватизовања свега постојећег, напротив, она приватно инвестирање подстиче.

Извештај Комисије би могао добро послужити будућој влади Србије, ко год да је састави. У контексту српске економије, неки правци деловања су већ данас кристално јасни. Држава мора улагати у инфраструктуру: у путеве, производњу енергије, водоснабдевање, итд… Тај стратешки сегмент се не сме препустити вољи страних инвеститора, концесионара или њихових банака. Држава такође мора инвестирати у образовање и здравство, јер у тим областима тржиште функционише лоше – образована и здрава нација је одговорност државе, али и адут у привлачењу капитала.

Србија ће увидети, бојим се веома брзо, да нагомилани проблеми српске економије морају бити разрешавани не само тржишним мерама, већ и осмишљеним административним захватима државе, како су то већ радиле најуспешније земље. Ово се подједнако односи и на буџетску и на монетарну сферу. Није сваки административни интервенционизам лош нити је „тржишност” врлина по себи. Квалитет економске политика се вреднује кроз резултат, а не кроз њену доктринарну подлогу.

финансијски консултант


Коментари32
fc07e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

tilada 1001
Citajuci tekst, a posebno komentare zamalo da pomislim da je Srbija neoliberalna drzava :)))))) Ovi pokusaji New Dilovaca da prokrijumcare intervencionizam kao pozitivan i dobar je stvrno grozan i baira se na flasifikaciji cinjenica. Tako nobelovac Stiglitz u svojoj knjizi protiv globalizacije navodi Rusiju kao jedan od primera neuspeha Vasingtonskg konsenusa. Medjutim u rusiji i slicnim zeljama (ja bi tu ukljucila i Srbiju) postoji mit da su sprovodile liberalnu tranziciju, ali koje su u osnovi bile vrlo neliberalne i u kojima probleme nije izazvala divlja liberalizacija bez izgradnje ustanova, vec intervencionizam drzave, odsustvo liberalizacije i naravno odsustvo vladavine prava. Sto se malo ne pozabave Estonijom, Irskom , Novim Zelandom, Ceskom...
Драган Николић
Замолио бих г-дина Катића да ми реши проблем који имам са телефоном. Кад год позовом моје дужнике, нико ми се не јави. Уједно сам затрпан позивима банака који ми нуде кредите и позајмице са каматама од 15% до 30%! Хвала Аутору на још једном изврсном тексту.
james bond
Pa kaze knjiga The Post-American World by Fareed Zakaria, pisac kolko sam razumio amer porijeklom Indijac konstatuje da se centar ekonomske moci vec preselio u Kinu i Indiju.Kina je cak postala veci ekonomski partner Indiji od Merke.Cak ni Las Vegas nije vise najveca svjestska kockarnica vec neka u Aziji...Tako za srpske tajkune da znaju kad im bidne trebalo narucivat kakije prljavije poslova dje da idu a da ne gubu vrijeme...
citac
A sad svako na svoje radne zadatke. U deset uvece, izlazi novi broj on line "Politike". Usput strepeti, da li ce bas na moj komentar da reaguje postovani gospodinn Katic. Da reaguje pohvalom, ili ne. Pitanje je sad. U iscekuvanju kraceg komentara na nase komentare - ziveli.
novosađanin
Nisam ekonomista, ali rezultate svi vidimo. Osnovna dva razloga zbog kojih su neke stvari bolje nego pre desetak godina su nepostojanje sankcija i stanje bez rata. I da su socijalisti vladali svo ovo vreme, a bez sankcija i rata i oni bi najverovatnije u zadnjih par godina ostvarivali bolje ekonomske parametre u poređenju sa vremenom ratova i sankcija. Poput jasne političke pomoći od strane Rusije u vezi Kosova i jasne politike većine zemalja EU i SAD da nam koliko god je moguće smanje teritorije i stanovništvo, tako se i u ekonomiji moramo približiti onome ko nam može pomoći da bismo spasli narod i državu. Umesto tesnih veza sa briselskim činovnicima, moramo najjače veze ostvarivati sa onim ko se pokazao otvoreno prijateljski nastrojen, a to je Putin i Rusija. Naravno da je potrebno imati i veze sa Briselom i Vašingtonom, ali sa jasnom svešću da su svo ovo vreme radili o glavi Srpskom narodu i državi, bez iluzija o njihovoj dobronamernosti u odnosu na nas. Dakle, primarne veze sa Rusijom, koja je očigledno postala i ekonomska sila, a moja je pretpostavka i nada da će u skoroj budućnosti uloga Rusije u EU biti daleko jača i tako ćemo i mi posledično vremenom sve manje biti žrtve briselskih činovnika. Najveći deo budućnosti svetske ekonomije (a izgleda već i sadašnjosti) je Azija, zemlje kao što su Kina, Japan itd. A nama je najbliža Rusija. Polupesnički intuitivno na Istoku se i sunce rađa, na Zapadu zalazi. Ko god bude vodio politiku i ekonomiju Srbije neka je usmeri tamo gde je najbolje za nas. Meni izgleda da je to Rusija. Za početak da se poučimo njihovim iskustvom kako da silaznu liniju preokrenemo u uzlaznu, tj. tendenciju slabljenja i propadanja u uspon ekonomije i jačanje države.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља