субота, 14.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:45
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

У „нормалном свету” човек не познаје своје комшије

Ко се у цивилизованом свету још греје на дрва. Нормални људи купе све што им треба. Какав ајвар и зимница, какво стајање уз шпорет по врућини, каква туршија? Никад више. Летоваћемо и зимовати по егзотичним местима. Као сви нормални људи. У хотелима, са ђакузијем, са базенима поред мора. Хранићемо се по ресторанима, јешћемо морске плодове, те лигње и дагње. Носићемо беле кошуље и уз чашу белог вина гледати заласке сунца.
Аутор: Предраг Рудовићпетак, 15.11.2019. у 10:02
Фото Пиксабеј

Сића је устаљени назив за металне новчиће свих вредности и апоена мањих од динара. Сакупљали су се у тешким данима, по чинијама, вазнама и фиокама као задњи излаз за куповину најнужнијег, најчешће векне хлеба и литре млека.

Њима су пуњене и дечије касице које би кад кад родитељи празнили уз обавезно обећање малишанима да ће им све то уредно бити враћено, „само да дође први”. 

Сакупљајући парице или гледајући родитеље како то чине зарицали смо се да ћемо се једном докопати „нормалног живота”.

Овде или тамо преко, свеједно, само да већ једном почнемо да живимо „као сав нормалан свет”. У том нормалном животу коначно ћемо бити независни, слободни и сами себи довољни. Нико нам неће ни у чему сметати. Све ћемо моћи да урадимо и платимо од своје плате.

Фото Пиксабеј

Нећемо више морати да мољакамо комшије и пријатеље који се „помало разумеју” у разне поправке, од замене гумица на чесми, ситних и крупних поправки аутомобила, све до услуга у државним институцијама, школама и болницама. Нормални људи плате све што им треба. Чист рачун, дуга љубав.

Више нам нико неће бити потребан.

Откачићемо све те будале чије смо хирове годинама трпели јер „можда некада затребају”. Једном ћемо им коначно у лице рећи шта стварно мислимо о њима.

Коме још треба комшилук. Сав тај свет који забада нос у наше животе. Радозналици. Сваки час нам звоне на врата и долазе само да ослушну шта се ради, да виде чија је мука већа, наша или њихова.

У „нормалном свету” човек и не познаје своје комшије. Не посећују се, здраво за здраво, и то је то. Крај приче.

Ах, само да нам једном сване.

Никада више нећемо цепати дрва за потпалу. Ко се у цивилизованом свету још греје на дрва. О зимници и ајвару да не говоримо. Нормални људи купе све што им треба.

Спремање зимнице са комшијама (Фото Н.Т.)

Какав ајвар, какво стајање уз шпорет по врућини, каква туршија... Никад више.

Биће ту и летовања и зимовања по егзотичним местима. Као сви нормални људи. У хотелима, са ђакузијем, са базенима поред мора. Какво летовање на Јадрану у собама за издавање са приручним фрижидерима, печеним кифлицама и храном за недељу дана. Хранићемо се по ресторанима, почећемо да једемо морске плодове, те лигње, дагње. Носићемо беле кошуље и уз чаше белих вина гледати заласке сунца.

Свануће и нама једном.

Петнаест година касније живот ми је чини ми се превише миран.

На послу, паметно, и са свима на одстојању. Никакве приче, никакво зближавање. Само учтиво. И осмех, ако се икако може. Натакнеш осмех на лице, одрадиш своје и ћао.

И никакве шале са колегиницама. Пар пута сам се опекао. Нашалих се грешан, оне се сите исмејаше, али дођоше кућама, размислише мало и написаше пар мејлова, довољно да будем на ивици отказа. Од тада само дистанца.

Али, да не грешим душу, барем се заради.

Одмор на Карибима, далеко од комшија (Фото Пиксабеј)

Пријатеља премало, скоро и да их нема. Видимо се пар пута годишње, кад обавезе дозволе. Планирамо пар месеци унапред, па се можда и сретнемо. 

Али зато има познаника. Прекрати се време, испије се по неко пиво. На дистанци, разуме се. И само лагане теме, спорт, време, посао. Ништа историја, религија, политика, ништа Руси, Американци, Кинези, Срби. Само лагано.

И по неки хоби, планинарење, бицикло, читање, ако се нађе времена. А времена увек има, само ако се спава мало краће. Рано устанеш, касно легнеш, наспаваш се викендом.

Петопарце сакупљам у великој чинији. Мој фонд за годишње одморе. Чинија се напуни и буде довољно за мале бегове до Јужне Америке. Тамо обично затекнем лепоту, срећу и јад. Вулкани, џунгле и море праћени су сиромаштвом какво се код куће ни не замишља. Овим људима би моја Србија изгледала као финансијски рај. А ту најчешће и срећем неке насмејане људе којима је осмех једино богатство. И они ми се чине заиста срећним.

Ни комшилук не познајем.

Испод мене живи старица са два пса. Пудлица и вучјак. Живи сама и чини ми се да је не посећује нико. По некад попричам са њом. И она се труди да ме задржи у разговору. Њу бар виђам, осталима не знам ни лик.

Али пре пар недеља, закуца ми неко изненада на врата. Не памтим када ми је задњи пут неко покуцао на врата. Отворим и видим две младе комшинице. У пиџамама. Изгледа да живе заједно. Стоје збуњено и питају ме имам ли неку спајалицу за обијање врата. 

- Закључале смо се споља, стидљиво каше Лиз.

Дајем им спајалице, кредитне картице, пробају и са мојим кључем, све како су виделе у филмовима. Али ништа не успева.

За сваку браву постоји калауз (Фото Пиксабеј)

- Тамо одакле сам ја лепотице, то се ради пајсером, убацујем се након двадесетак минута неуспешних покушаја. Или да зовете бравара. Бравар ће вам узети стотинак долара али ће вам врата остати читава. Мој пајсер не кошта ништа, али ћете имати трагове обијања на вратима.

- Ако стварно можете, пробале би пајсер, одговара Дена, домаћин. Мало смо кратке са парама.

Узбуђен због прилике да било коме помогнем брзо доносим пајсер и врата се отварају. Брава је читава, врата отворена а ни трагови обијања нису велики. Узбуђене су и захваљују се.

- Него девојке, да свратите мало, имам неку добру ракију? То вам је једно егзотично пиће из мог краја. А и да се испричамо мало. Ред је, комшије смо већ две година а и не познајемо се...

- Нека хвала, можда други пут. It was nice to meet you! – одговара Дена и уз широке вештачке осмехе улазе у стан.

На ходнику остајем сам са пајсером и чекићем у рукама.

На самоћу морам да се већ једном навикнем, ако хоћу да живим као сав нормалан свет.

 

Предраг Рудовић

 

 

 

 

 

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили.Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна?
Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 

 


Коментари94
4c39e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Stereotipi u oba pravca
Ovaj tekst je pun stereotipa o oba mesta stanovanja. Niti je u Srbiji danas kako se Srbija ovde opisuje, niti je u svetu danas kako se svet ovde opisuje. Poštujem da je možda autor to lokalno doživeo, ali da je to opšti slučaj, nije tačno. U Beogradu ima mnogo (i sve ih je više) komšiluka, kao moj, gde komšije jedni drugima samo dobar dan/dobar dan, i uopšte se ne poznaju. A u (zapadnom) svetu ima komšiluka gde se po ceo dan bave jedni drugima. Ne valja koristiti stereotipe i karikature.
Electra
E, ja zivim u Nemackoj i komsije mi se popese na glavu. Pa zasto ste napravili tako visoku ogradu, pa zasto ograda nije zelena, pa koliko smo platili novu nadstresnicu, pa koliko mi je radno vreme kad tako kasno dolazim sa posla… Isto kao u Srbiji, samo malo vise zavijeno u foliju. Pre par meseci dosla mi komsika placuci na vrata, kaze muz se spakovao i otisao, ostavio je sa dvoje dece i bez auta. Kaze ostale komsije nju krive, mnogo je stroga?! Posle kazite samo u Srbiji se bave tudjim zivotima
Milan
Predraze slatko se nasmejah citajuci tvij clanak kazem tvoj a ne vas da ne budemo na velikoj distanci. Posto i sam zivim u Americi, ja znam da je ovo mala satira u stilu Matije Beckovica - Kad budem mladji i Kad budem jos mladji, koja mozda vise govori o nama nego o svetu. A svet je takav kakav je, stari rimljani su govorili U Rimu se vladaj kao rimljanin. Ziv mi bio i objavljuj svoja zapazanja posto si duhovit covek i znas da pises.
Jovan Savic
Sistem gde sam sam sebi dovoljan jos da postanemo dvopolna bica pa da sami sebe razmnozavamo, tekovine zapada fuj
dušan
Dok se naviknemo na parade ponosa i to će biti izmišljeno a do tada ćemo samo u prenosnom smislu da je..mo sami sebe .
Препоручујем 0
Djoka Savic
Ha ha tako je u megalopolisima gde guraju narod da zivi kao u kutijama hrane ga multinacionalne kompanije zatrovanom hranom,iz vazduha zaprasuju, politicki ga kontrolisu da moze da dise samo na skrge...
Srdjan Loncar
Zaboravio si hladnocu prema dosljacima, bombardovanje SCG, gej prava, ne poznaju svoje komsije.... Potom se zapitaj, zasto onda iz SR (isto je sa CG, RS) god. ode 50000? Zasto ne idu u RF, Kinu? Odgovor: U SR-CG-RS-RF-Kini nemas razvijene, nezavisne instit., nemas vladavine prava, nemas princip promenljiv. vlasti, imas PARTOKRATIJU najbolji se izjednachav. sa prosecnim, imas carstvo za lenje i glupe, nemas sansu da zaradis ko' chovek i sanjas svoj san u svojoj zemlji, vec moras da sanjas da odes
Препоручујем 18

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља