Сића је устаљени назив за металне новчиће свих вредности и апоена мањих од динара. Сакупљали су се у тешким данима, по чинијама, вазнама и фиокама као задњи излаз за куповину најнужнијег, најчешће векне хлеба и литре млека.
Њима су пуњене и дечије касице које би кад кад родитељи празнили уз обавезно обећање малишанима да ће им све то уредно бити враћено, „само да дође први”.
Сакупљајући парице или гледајући родитеље како то чине зарицали смо се да ћемо се једном докопати „нормалног живота”.
Овде или тамо преко, свеједно, само да већ једном почнемо да живимо „као сав нормалан свет”. У том нормалном животу коначно ћемо бити независни, слободни и сами себи довољни. Нико нам неће ни у чему сметати. Све ћемо моћи да урадимо и платимо од своје плате.
Нећемо више морати да мољакамо комшије и пријатеље који се „помало разумеју” у разне поправке, од замене гумица на чесми, ситних и крупних поправки аутомобила, све до услуга у државним институцијама, школама и болницама. Нормални људи плате све што им треба. Чист рачун, дуга љубав.
Више нам нико неће бити потребан.
Откачићемо све те будале чије смо хирове годинама трпели јер „можда некада затребају”. Једном ћемо им коначно у лице рећи шта стварно мислимо о њима.
Коме још треба комшилук. Сав тај свет који забада нос у наше животе. Радозналици. Сваки час нам звоне на врата и долазе само да ослушну шта се ради, да виде чија је мука већа, наша или њихова.
У „нормалном свету” човек и не познаје своје комшије. Не посећују се, здраво за здраво, и то је то. Крај приче.
Ах, само да нам једном сване.
Никада више нећемо цепати дрва за потпалу. Ко се у цивилизованом свету још греје на дрва. О зимници и ајвару да не говоримо. Нормални људи купе све што им треба.
Какав ајвар, какво стајање уз шпорет по врућини, каква туршија... Никад више.
Биће ту и летовања и зимовања по егзотичним местима. Као сви нормални људи. У хотелима, са ђакузијем, са базенима поред мора. Какво летовање на Јадрану у собама за издавање са приручним фрижидерима, печеним кифлицама и храном за недељу дана. Хранићемо се по ресторанима, почећемо да једемо морске плодове, те лигње, дагње. Носићемо беле кошуље и уз чаше белих вина гледати заласке сунца.
Свануће и нама једном.
Петнаест година касније живот ми је чини ми се превише миран.
На послу, паметно, и са свима на одстојању. Никакве приче, никакво зближавање. Само учтиво. И осмех, ако се икако може. Натакнеш осмех на лице, одрадиш своје и ћао.
И никакве шале са колегиницама. Пар пута сам се опекао. Нашалих се грешан, оне се сите исмејаше, али дођоше кућама, размислише мало и написаше пар мејлова, довољно да будем на ивици отказа. Од тада само дистанца.
Али, да не грешим душу, барем се заради.
Пријатеља премало, скоро и да их нема. Видимо се пар пута годишње, кад обавезе дозволе. Планирамо пар месеци унапред, па се можда и сретнемо.
Али зато има познаника. Прекрати се време, испије се по неко пиво. На дистанци, разуме се. И само лагане теме, спорт, време, посао. Ништа историја, религија, политика, ништа Руси, Американци, Кинези, Срби. Само лагано.
И по неки хоби, планинарење, бицикло, читање, ако се нађе времена. А времена увек има, само ако се спава мало краће. Рано устанеш, касно легнеш, наспаваш се викендом.
Петопарце сакупљам у великој чинији. Мој фонд за годишње одморе. Чинија се напуни и буде довољно за мале бегове до Јужне Америке. Тамо обично затекнем лепоту, срећу и јад. Вулкани, џунгле и море праћени су сиромаштвом какво се код куће ни не замишља. Овим људима би моја Србија изгледала као финансијски рај. А ту најчешће и срећем неке насмејане људе којима је осмех једино богатство. И они ми се чине заиста срећним.
Ни комшилук не познајем.
Испод мене живи старица са два пса. Пудлица и вучјак. Живи сама и чини ми се да је не посећује нико. По некад попричам са њом. И она се труди да ме задржи у разговору. Њу бар виђам, осталима не знам ни лик.
Али пре пар недеља, закуца ми неко изненада на врата. Не памтим када ми је задњи пут неко покуцао на врата. Отворим и видим две младе комшинице. У пиџамама. Изгледа да живе заједно. Стоје збуњено и питају ме имам ли неку спајалицу за обијање врата.
- Закључале смо се споља, стидљиво каше Лиз.
Дајем им спајалице, кредитне картице, пробају и са мојим кључем, све како су виделе у филмовима. Али ништа не успева.
- Тамо одакле сам ја лепотице, то се ради пајсером, убацујем се након двадесетак минута неуспешних покушаја. Или да зовете бравара. Бравар ће вам узети стотинак долара али ће вам врата остати читава. Мој пајсер не кошта ништа, али ћете имати трагове обијања на вратима.
- Ако стварно можете, пробале би пајсер, одговара Дена, домаћин. Мало смо кратке са парама.
Узбуђен због прилике да било коме помогнем брзо доносим пајсер и врата се отварају. Брава је читава, врата отворена а ни трагови обијања нису велики. Узбуђене су и захваљују се.
- Него девојке, да свратите мало, имам неку добру ракију? То вам је једно егзотично пиће из мог краја. А и да се испричамо мало. Ред је, комшије смо већ две година а и не познајемо се...
- Нека хвала, можда други пут. It was nice to meet you! – одговара Дена и уз широке вештачке осмехе улазе у стан.
На ходнику остајем сам са пајсером и чекићем у рукама.
На самоћу морам да се већ једном навикнем, ако хоћу да живим као сав нормалан свет.
Предраг Рудовић
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили.Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна?
Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика
