петак, 06.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:02

Простор за јавни дијалог не постоји

„Размена мишљења” је израз који је нестао из употребе, осим у ироничном контексту. Не постоји минимум толеранције који је за такво нешто потребан. Заблуда је мислити да један водитељ, једна емисија или чак једна телевизија могу много да промене – каже Верица Брадић, водитељка и ауторка емисије „Хит твит” на ТВ Пинк
Аутор: Исидора Масниковићнедеља, 17.11.2019. у 20:46
(Фотографије Небојша Марјановић)

Прошло је више од три деценије од како се у истој пози новинарка Верица Брадић фотографисала за „Радио ТВ ревију”. И данас, са истим осмехом, позира у јесењем колориту београдског Хајд парка и са пуно носталгије присећа се тих старих добрих времена и великих новинара од којих је могло много да се научи.

Каријеру је започела на радију Индекс, наставила на ТВ Политика, БК ТВ, а затим и на РТС са које је недавно прешла на ТВ Пинк где води и уређује дебатну емисију „Хит твит”. Ову одлуку донела је, како објашњава, јер РТС већ дуже време не личи на кућу у којој је пре много година почела да ради. Осим тога, није била задовољна ни сопственим положајем у том великом систему.

– На државној телевизији је много присутнија хијерархија у уређивању, и то је оно што смета. Али, бићу фер према јавном сервису и рећи да тамо, у време садашњег руководства, нисам радила овакву врсту емисије, тако да нећу поредити.

Када јој се Жељко Митровић јавио била је изненађена и није лако донела одлуку да оде са РТС-а.

– Пресудио је осећај да је после смрти Александра Тијанића, који је био један од најталентованијих српских новинара, све разграђено до непрепознатљивости невероватном брзином, и то пре свега у сфери информативног програма. Ни поред необичних покушаја да се буде „Он”, па чак и већи од њега, ствари се нису мицале са мртве тачке. Било је време да се нешто промени у послу – прича ова новинарка подвлачећи да је на Пинку тренутно све јасније, одређеније и у њеном сегменту посла – поштеније.

Брадићева сматра да највећи број гледалаца жели да на малом екрану види крв у арени и сучељавања која за исход имају свађу. Зато су медијски фаворити обично они који имају искључиве ставове. Њој, истиче, није драго што је то тако јер не воли емисије у којима се не могу чути аргументи и у којима учесници мисле да ће да победе ако су гласнији од другог.

– Чак ни пристојна свађа више не може да се види. „Размена мишљења” је израз који је нестао из употребе, осим у ироничном контексту. Не постоји минимум толеранције који је за такво нешто потребан. Заблуда је мислити да један водитељ, једна емисија или чак једна телевизија могу много да промене. Простор за јавни дијалог не постоји – подвлачи.

А колико се неки постулати разликују од оних којима ју је Тијанић учио?

– Не знам ни како би се он снашао у данашњим условима. Новинарства у којем је неко могао бити Тијанић нема више. То је и питање технологије, медијски свет се мења врло брзо и видећемо куда ће то даље да иде. Пре 25 година, на пример, Тијанић се досетио да вести треба да почну пет минута пре седам да би предухитрио конкуренцију. Данас би то било бесмислено, вести можете да видите кад год хоћете.

Наша саговорница сматра да је критеријум који одређује садржај неког програма – опстанак. Најбољи је онај програм који омогућава да следећи месец сви приме плату. Не треба телевизијске куће осуђивати што је то тако, истиче. Према њеним речима, ако стимулишете конкуренцију и тржиште, то не значи да ћете у исто време добро заштитити и јавни интерес.

А како се изборити за своју независност и аутентичност?

– То су ствари које имате или не. Ако морате да се борите за аутентичност онда ту аутентичности нема. Не знам да ли сте приметили, али када ангажују глумце да буду водитељи то обично не испадне добро. То је зато што глумци сваки нови посао посматрају као нову улогу. А водитељи не глуме, то јест не глуме добри водитељи. Они су увек у истој улози, улози самог себе. То је велика разлика.

Занимљиво је да поред адвокатуре којом се једно време бавила, Верица Брадић данас припрема постдипломске студије из психологије. Да ли сматра да ће јој новостечено знање помоћи да лакше допре до саговорника?

– Не верујем да школско знање психологије може много да помогне у водитељском послу. Овде је реч о нечему што мене занима и што би ме занимало и да радим неки други посао. Тако да на те моје студије гледам као на приватну ствар. И не, не планирам да мењам професију. Једноставно, волим да учим – врло је јасна у свом ставу објашњавајући да је са годинама теже враћати се стручној литератури, али није немогуће.

– Слабија је и крхкија концентрација, бар у прво време. Касније схватите да сте ушли у кондицију и да вам баш прија. А, и штити од Алцхајмера... Потпуно другачије и растерећеније учите у зрелом добу –прича Верица Брадић дочаравајући нам свој мали кутак у дому у којем је све осмислила како би, уз тиху класичну музику, са лакоћом учила.

Труди се да прати и друге медије. Без обзира на политичку оријентацију медија на коме раде, а сви су опредељени, препознаје колеге које раде са лакоћом и које је задовољство гледати и слушати, од оних других.

Оно што јој је веома важно, како наглашава, јесте да као водитељ може да гарантује коректан третман свакоме ко је позван у емисију. Што се тиче избора тема и гостију то је међуусловљено, каже. Настоји да буде максимално актуелна, теме условљавају госте, гости опредељују теме, то је ситуација која је сваке недеље различита и која не може у потпуности да се контролише.

– Чињеница је да би структура гостију изгледала другачије када би позиве прихватали сви они који су позвани, али не желим да правим драму због тога. Свако има право да прихвати и да одбије, шта год да је разлог – поручује.

Ова ТВ ауторка сматра да никада није било тешко бавити се новинарством, па ни данас. Тешко је било бити новинар, а тако је и данас.

– Поред Тијанића било нас је срамота да кажемо да смо новинари. Некако се подразумевало да се тако могу назвати Тирнанић, Церовић, Жарковић, он и још неколико људи. Видим да многи данас немају проблем са тим.

О породици не воли да прича. У лаганој шетњи открива нам да јој је ћерка Елена студенткиња и да је веома поносна на њу. Не толико због тога што је постигла, колико због тога што је, у сваком смислу, пристојно људско створење. Син Андреја, такође. Он иде у основну школу. Са много љубави, времена, али и задовољства су се бавили њима и то се сада и препознаје. Користимо ово необавезно ћаскање да је питамо како коментарише то што се на интернету често шале на рачун њених лапсуса и што постоји хаштаг – сви смо ми Верица Брадић?

– Мислим да је ту углавном реч о једном лапсусу када сам у Јутарњем програму уместо „Тома Николић” рекла „Тома Здравковић”. Знам за још смешније и теже омашке колега, али ја сам постала бренд. Као својевремено Младен Делић у Југославији.

На шпици „Хит твита” пише да су аутори емисије и Жељко Митровић и Горан Гмитрић. Да ли то значи да учествују у одабиру тема, гостију, питања?

– Емисију потписују три аутора и мислим да је тиме много тога речено. То је олакшавајући и ограничавајући фактор, неминовно је тако.

А зашто у емисији нема толико представника опозиције и колико се онда тиме постиже циљ емисије – да буде дебатна?

– Представници опозиције су релативно често гости у емисији, али јесте тачно да то нису најистакнутији представници. То има и своју добру страну, политичари који немају висок јавни профил су више у могућности да изнесу аргументе и да саслушају него што би то био случај са неким коме је потребно да потврђује своју позицију тако што ће се сваке секунде конфронтирати са саговорником. Погледајте како изгледају емисије где имате такозвано сучељавање мишљења: дрека и надвикивање, не зна се ко је шта рекао и на крају још кажу да је водитељ крив.

Нимало јој не смета што њену емисију пореде са „Утиском недеље”.

– Заслуга Оље Бећковић је та што је тај термин успоставила као природан за такву врсту емисије. Постоје и на неким регионалним телевизијама у истом термину емисије које се баве недељним актуелностима. Било би бесмислено да кажем да нема сличности, али шта су те сличности? То је избор и ранг-листа најважнијих догађаја, разговор са гостима у студију и укључења гледалаца телефоном. Шта је тачно ту толико сензационално и оригинално? Увек сам сматрала да квалитет тог програма, па дакле и „Утиска недеље”, није у самом концепту емисије, него у упечатљивој личности водитељке. Што се тиче конкуренције, она је, ваљда, легитимна? Или је само за неке? И само у једном правцу? Погледајте програме светских телевизија. Не постоје „свете краве” када је борба за гледаоце у питању. Погледајте и наше телевизије. Најмлађа од њих је преузела половину формата од којих се неки, већ деценијама емитују на РТС-у. Али, у једном делу јавности постоје двоструки стандарди. На то се не обраћа пажња. Део медија (са оба пола), инсистира да се регуларна, тржишна утакмица представи као политички случај и политички ривалитет. И то ми се не допада, али ту не могу ништа!


Коментари1
f6767
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Станиша Младеновић
У Србији је плагирање постало нормална ствар у свим областима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Мозаик /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља