Транзиционе промене у привреди Србије нису имале елементе структурних, организационих и својинских промена у позитивном смислу, већ је то био истински распад. Начин на који је приватизована друштвена својина припада арсеналу екстремних мера које не признаје ниједан метод научне организације рада. Потпуно је нарушена структура привреде са аспекта пожељне величине предузећа, актуелних програма и потребних нивоа технолошких решења. Појавио се огроман број предузећа и радњи са ограниченим могућностима.

У припремној фази разбијања Југославије и касније Србије уништавана је државна и друштвена својина, а онда извршена приватизација. Томе се није супротставила ни радничка класа, која је под снажном увезеном пропагандом поразила саму себе. Као производ модерне идеје са човеком изнад вере, расе и језика, јака Југославија могла је издржати битку са временом, тржиштем и капиталом. Нажалост, зато је и уништена. Стреле отровне пропаганде усмерене су пре свега према омладини, изазивајући у њој масовну апатију и сумњу у могући преображај земље. Недостатком свежих и енергичних мера државног апарата срушен је основ здраве економије – етика часног озбиљног рада.

У транзиционом периоду – приватизацији – дошло је до изношења делова програма из фабрика и фрагментације програма, у којој се снизио ниво програмских и технолошких решења, изгубили важни технички стандарди и добијени производи ограниченог квалитета.

Истовремено је дошло до експанзије изградње новог халског и административног простора, у режији безброј малих предузећа, са применом импровизованих стандарда. Масовне, са становишта интереса друштва у целини, потпуно погрешне инвестиције са аспекта захтеваних стандарда на тржишту у погледу квалитета и цена, корак су уназад у стварању модерне индустрије уклопљене у пожељне привредне пропорције.

Очигледна је криза програма и могућности добијања квалитетних производа за светско тржиште. Научна организација рада, а с њом и методи развоја нових програма нису нашли своје место у транзицији. Огорчена борба против социјализма са пљачком друштвене имовине оставила их је ван видокруга нових планера.

Највећи губитак у периоду транзиције је у спуштању развојне функције у свим областима – на ниво волунтаризма.

Достизање високих технолошких нивоа програма, у реалном времену и са постојећим средствима рада и кадровима, могуће је само уз широко ангажовање научних институција и развојних јединица привреде и директну подршку државе новим облицима организовања.

Сопственим развојем ствара се специфична клима оптимизма и вере у стални напредак, што олакшава доношење важних одлука на свим државним нивоима. Успешно решавање развојних програмских или технолошких задатака подиже ниво међусобног поверења и поштовања свих чланова колектива и друштва у целини.

Милош Урошевић,
Чачак