четвртак, 05.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:24

Дан када је живот стао

Навршава се 30 година од катастрофалне несреће у „Алексиначким рудницима” када је страдала цела елитна рударска смена, умро је и рудник
Аутор: Тома Тодоровићпонедељак, 18.11.2019. у 15:20
Једна од смена копача „црног злата” пред силазак у окно, неколико месеци пре трагедије (Фото из архиве Хаџи Миодрага Миладиновића)

Сви који живе око мајдана веома добро знају да у рударском животу уз традиционални рударски поздрав „Срећно”, којим се поздрављају копачи „црног злата” на одласку на посао у јаме дубоко под земљом, постоје и две сирене – радна, која означава почетак и крај смене у рудницима, и она друга, злослутна, која никада не доноси ништа добро, са чијим звуком стижу само вести о несрећама, мук и голема стрепња. И која десетинама километара далеко разбија небо, цепа срце и душу.

Био је тмуран, ветровит и веома хладан јесењи дан тог 17. новембра 1989. године. Само што је прошло подне, кроз тишину студени, која се увлачила под кожу, зајаукала је сирена с другог окна „Алексиначких рудника” и болно одјекнула у рударском насељу, целом Алексинцу, долином Јужне Мораве, кроз околна села...

Тог тренутка све је стало јер, знало се, ова сирена означава смрт, трагедију, катастрофу.

Вест о тешкој несрећи у ревирима јаме „Морава” као муња пролетела је некадашњом Југославијом, Балканом и овим делом Европе. Све радио и ТВ емисије у трену су прекинуте, из часа у час преношена је штура, још незванична, али злокобна информација „да је око стотину рудара ’Алексиначких рудника’ затрпано под земљом након велике експлозије која се догодила минут пре 12 часова истога дана”. Претпостављало се да је експлодирао метан, а црне слутње да највероватније нико од оних који су били дубоко у јами није остао жив, у све домове, у сваку породицу, међу све људе на овим тада још југословенским просторима унеле су велики немир, тугу и тишину.

Руднички круг већ око 12.30 часова блокирали су војска и полиција, не дозвољавајући никоме да уђе и никоме да изађе, јер се најпре сумњало на диверзију. Информацију да није било никакве диверзије или терористичког акта саопштио је после опсежне истраге у понедељак, 20. новембра, Немања Станковић, окружни јавни тужилац у Нишу. У круг рудника први су стигли и одмах, поред група уплаканих мештана рудничког насеља, кренули према улазу у утробу земље чланови Чете са спасавање оближњег рудника „Соко” у Читлуку код Сокобање, а за њима и рудари спасиоци из РЕМБАС-а, „Боговине” и „Лубнице” код Зајечара, из „Бора” и „Баљевца” на Ибру. У првим вечерњим сатима стижу и њихове колеге из рудника „Штаваљ” код Сјенице на Пештери, убрзо и из Македоније, из „Обилића”, „Старог трга” и „Новог брда” на Космету. Из сата у сат пристизали су аутобуси са четама за спасавање из Босне и Херцеговине, из „Титових рудника” – из „Креке”, „Какња”, „Вареша”, „Бановића”, „Зенице”... Спасиоци из „Брезе” под пуном опремом, плачући и погнуте главе, пролазе кроз кордон.

Пред зору у рударско насеље у Алексиначким Рудницима стигли су и спасиоци из Словеније, из Трбовља, Храстника и из Загорја об Сави, града побратима с Алексинцем.

Из свих крајева Србије у помоћ притекле су лекарске екипе. Највише из Ниша, Крушевца, Краљева и Чачка, из Зајечара... Долазе два велика санитета из Скопља, стигле су екипе хитне помоћи чак из Суботице, Сомбора и Кикинде.

Сахрани погинулих рудара, који су први извучени из јаме, присуствовао државни врх Србије

Живот је стао не само у Алексинцу, Нишу и на југу и југоистоку Србије, већ у целој земљи.

Од југа Македоније до крајњег северозапада Словеније, од Вршке чуке на истоку до Јадранског мора, буквално од Вардара до Триглава и од Ђердапа до Јадрана, чекало се на званични извештај о судбини елитне бригаде рудара. Тек касно увече истога дана, око 21.30, објављено је саопштење руководства алексиначког угљенокопа: „Данас, 17. новембра 1989. године, у првој смени у 11.59 часова, алексиначки рудник угља захватила је највећа трагедија од постанка угљенокопа, која је однела 95 живота. Несрећа се догодила приликом упале инсталација и транспортних уређаја, у транспортном ходнику на коти минус 455. Од продуката пожара дошло је до гушења, односно тровања запослених у производном ревиру”.

У истом саопштењу руководство рудника је навело „да су сви рудари били опремљени кисеоничким самоспасиоцима, који, међутим, у изузетно тешким условима створеним насталим пожаром, нису били од помоћи”. Као и „да спасилачке екипе самог рудника угља ’Алексинац’, које су одмах после појаве пожара интервенисале, нису могле да помогну угроженим рударима, већ су само констатовали да у северном ревиру јаме ’Морава’ највероватније нема преживелих”.

Те вечери, пре три деценије, Љуба Марцелић, рудар, који је пуком срећом преживео трагедију, јер је из јаме изашао петнаестак минута пре несреће због обавеза на површини рудника, делио је тугу с колегама који нису били у „смени смрти”, с комшијама из рударског насеља. Испричао је „да је у јами било много дима и загушљиво, али да су они, рудари, настављали да раде, јер су били навикли на нешто тако”. Објаснио је да је у једном делу ревира тињао пожар, али да је то за рударе било скоро нормално.

Сутрадан, 18. новембра у подне, емитовано је ново саопштење руководства „Алексиначких рудника” у којем се наводи „да у јами није погинуло 95, већ 90 рудара”.

Проблеми у спасавању

Дуготрајна и тешка је била даноноћна борба спасилаца с одронима и ватром после несреће у јами „Морава” на другом окну „Алексиначких рудника” како би се пробили до места где су страдали њихови камарати. У ноћи између петка и суботе, 17. и 18. новембра, тридесетак припадника комбиноване Чете за спасавање из Алексинца и Сокобање, који су први кренули према месту где се трагедија догодила, умало нису страдали јер се на њих, на око 450 метара под земљом, обрушила велика количина земље и камења и то само десетак секунди пошто су успели да пробију прво велико зачепљење у ходнику јаме. Приликом повлачења на безбедније место наишли су на изузетно висок ниво метана и морали су због јаке и велике концентрације најопаснијег и најподмуклијег гаса да се врате на површину земље. Своју акцију, уз више опреме, наставили су у суботу ујутру, пробијајући и одрон од претходне ноћи и нова зачепљења. Али никако нису могли да се пробију кроз ходнике који су у потпуности били затрпани па је нестала и најмања могућност да се стигне до страдалих рудара.

Око поднева 18. новембра, Оперативни штаб акције спасавања уз консултацију са стручњацима, који су били изричити да би акција пробијања до страдалих рудара оваквим темпом и са сталним суочавањем с опасностима могла да потраје и 70 до 80 дана, па чак и пуна три месеца, доноси одлуку да у јаму „Морава” спасиоци крену другим путем – кроз вентилационе отворе и под нагибом од 20 степени.

До коте минус 445, на око 630 метара под земљом, међутим, спасиоци никако нису могли да стигну ни кроз вентилацију у покушају у суботу 18. новембра. По њиховом изласку само су продубљене слутње да под земљом нема живих.

У недељу, трећег дана после несреће, нова драма у „Алексиначким рудницима”, нова и велика неизвесност – екипу најстручнијих, најспецијализованијих и најспособнијих спасилаца из рудника у БиХ и Србији, пошто су некако успели да пробију два велика зачепљења у ревирима „Мораве”, јака експлозија метана у јами спречила је да крену даље. Срећом, само два спасиоца, Драган Стојковић и Милан Малинић, обојица из Алексинца, лакше су била повређена и збринута одмах у алексиначкој болници.

Чета за спасавање одмах је евакуисана на површину, а с њиховим изласком из јаме угасио се дефинитивно и последњи трачак наде да је неко од 90 рудара из прве смене у петак 17. новембра преживео несрећу.

Проналажење посмртних остатака погинулих рудара и њихово вађење на површину трајало је до половине децембра, тачније 25 дана од тренутка када су спасиоци успели да дођу до првих настрадалих. Када је тело и последњег погинулог рудара извађено из јаме и сахрањено – више од половине страдалих рудара почива на старом и новом гробљу у Алексинцу, а многи у родним местима широм СФРЈ, јама „Морава” опасна због метана наливена је великом количином течног азота. Од тада ниједан комад угља није ископан у „Алексиначким рудницима”.

Солидарност целог света

Од прве вечери, када се 17. новембра 1989. године сазнало широм тадашње Југославије и на Балкану, с уцвељеним мајкама и очевима, синовима, кћерима, супругама и сестрама страдалих рудара био је цео свет. Солидарност исказана тих јесењих и касније зимских дана небројено много пута доказала је да хуманост нема граница.

Како је иза погинулих рудара остало чак 135 малолетне деце, сва су збринута и за њихово школовање, студирање и преквалификацију обезбеђене су стипендије. Држава, Алексинац и сам рудник огромну новчану помоћ, која је стизала свакодневно од хуманих и људи великог срца из целе Југославије, али и буквално са сваке тачке планете Земље – од Исланда и из земаља Скандинавије, преко целе Европе до југа Африке, од Јапана и Аустралије и Новог Зеланда до Јужне и Северне Америке и Канаде, искористили су за обезбеђење крова над главом, изградњу станова и кућа за чланове породица настрадалих рудара.

Caption

Новчану помоћ издвајали су и уплаћивали појединци, породице, општинска и среска руководства у земљи, као и листом све привредне организације, фабрике и предузећа. Посебну солидарност изражавали су припадници радничке класе, који су из свих крајева наше земље били уз породице алексиначких рудара које је погромила велика несрећа.

У пословним банкама били су месецима отворени жиро-рачуни за уплату динарских и девизних средстава.

Није никаква тајна да су велика финансијска средства издвојена и за санацију рудника, али и за израду и реализацију бројних пројеката за оживљавање неке „друге производње” у рудничком насељу. Већина тих пројеката су били пуцањ у празно, никада нису реализовани, и били су у буквалном смислу мртво слово на папиру. Много је пара издвајано за њих бачено у бунар и неповратно пропало.

Затварање угљенокопа

Недуго после трагедија, средином пролећа 1990. године, иако је било веома много неслагања и противника у органима власти, одлуком највиших државних органа Србије, која је донета након сагледавања ситуације у „Алексиначким рудницима”, затворен је један од највећих угљенокопа у нашој земљи. После више од стотину година постојања и рада стављен је катанац на један од најрентабилнијих српских рудника, који је основан 1883. године. После несреће 17. новембра и погибије елитне бригаде рудара престала је експлоатација најквалитетнијег и висококалоричног мрког угља, чије резерве под земљом према свим проценама достижу између шест и десет милиона тона.

У овом угљенокопу до трагедије радило је неколико хиљада радника, највише рудара и рударских помоћника, рударских техничара и инжењера, који су у шест јама експлоатисали угаљ, али и радника и високошколованих стручњака грађевинске и машинске области, економиста, правника... Рудник је био највећа радна организација у алексиначком делу Поморавља и по броју запослених, али још више по приходима и успешном пословању. У правом смислу представљао је ослонац живота Алексинца и околине, био међу најуспешнијим у привреди југа Србије. Просечна зарада рудара у Алексинцу пре несреће била је и до три пута већа од професорских и двоструко већа од лекарских. Од жуљевитих руку и зноја рудара, који су силазили свакодневно по неколико стотина метара испод земље, живеле су њихове породице, школовали се млади, а Алексинац са својим рударским насељем градио се и развијао.

Иако је само шест година пре ове катастрофе, у експлозији метана у јами „Морава” и на само неколико дана пре отварања „широког чела”, увече 3. јуна 1983, погинуло 36 рудара и с њима скоро цело руководство рудника – директори и инжењери, који су боравили у јами у склопу последње контроле новог система за модернији и ефикаснији ископ угља, та трагедија није зауставила један од највећих српских угљенокопа у развоју. Све до јесени 1989. године стално је растао обим производње и из „Алексиначких рудника” даноноћно су одлазиле стотине тона мрког угља за српске и термоелектране у целој бившој СФРЈ, за цементаре и српску и југословенску индустрију. Просто речено, купаца за алексиначки угаљ увек је било због квалитета и висококалоричности овог „црног злата”. Колико је угаљ из Алексинца био на великој цени говори податак да је све што су рудари успели да извуку из утробе земље одмах одлазило из рудника и коришћено широм некадашње Југославије и Србије.

Званични подаци говоре да је између 1982. године и затварања угљенокопа, из „Алексиначких рудника” одлазило између 150.000 и 160.000 тона најквалитетнијег мрког угља годишње. То значи да је производња висококалоричног угља у Алексинцу била од 10.000 до 12.000 тона месечно или чак 400 тона дневно!

У данима непосредно пре трагедије у самим „Алексиначким рудницима” радило је око хиљаду запослених, а неколико година пре тога, док је постојао Рударско-индустријски комбинат „Алексинац”, и близу 3.000 радника.

Иако је после несреће било много говора да ће запослени у руднику добити посао у новоотвореним фирмама, фабрикама и предузећима, који су обећавани, та обећања никада нису реализована. Једино је град Ниш са својим индустријским гигантом Електронском индустријом, иако већ захваћен кризом у пословању, конкретно покушао да помогне – саграђена је између Алексинца и рударског насеља и недалеко од рудничких јама Фабрика „ЕИ Пак”, за израду картонске и пластичне амбалаже. У њој је било запослено неколико стотина радника, али је убрзо потом сам гигант ЕИ почео да се гаси и све више пропада, тако да је и та фабрика после само две године престала да ради и затворена је, а радници су остали без посла.

Штета због затварања рудника је немерљива била и остала и за угљенокоп, и за Алексинац и нишки крај, и целу државу.

Изрази саучешћа из целог света

Поводом ове несреће изразе саучешће државним руководствима Југославије и Србије стигло је на хиљаде телеграма саучешћа од највиших и у то време најпознатијих светских званичника. Поред осталих, телеграм је председнику Председништва СФР Јанезу Дрновшеку упутио и председник Француске Франсоа Митеран, а председнику Савезног извршног већа Анти Марковићу телеграм је послао Николај Рижков, председник Министарског савета Совјетског Савеза...

Све републике у склопу СФРЈ интервентно су упутиле помоћ у опреми и новцу „Алексиначким рудницима” и општини Алексинац.

Узроци, последице, казне...

Још од прве вечери тражен је узрок трагедије у „Алексиначким рудницима”. Недељама се само незванично говорило да је највероватније реч о људском немару, лошој организацији и пропустима дубоко под земљом. По налогу општинског тужиоца у Алексинцу Миодрага Димитријевића поведена је најпре истрага против четири одговорна радника рудника – против Радослава Вељковића, руководиоца машинске службе, Мурата Далипија, рударског надзорника, Јосипа Котника, јамског бравара, и Братислава Матеовића, јамског копача.

Касније су одговорности ослобођени Вељковић и Матеовић, а после вишемесечног судског процеса на затворске казне осуђени су управник рудника Миодраг Дикић, диспечер Милентије Стевановић, надзорник Мурат Далипи и бравар Јосип Котник. Јер, у пресуди је образложено, у јами „Морава”, на коти минус 455 где се догодила трагедија, употребљен је апарат за аутогено заваривање, што није било дозвољено, а вариоци су нестручно уклањали једну неисправну шину и изазвали пожар, касније и експлозију и тровање рудара.

 


Коментари2
b3f17
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Siniša Stojčić
Nikada se nije vodilo računa o rudarima.
Pera
Jadni Ljudi. Težak posao. Rade po Danu a kao da je Noć...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља