четвртак, 05.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:53
„ПОЛИТИКА” НА ЛИЦУ МЕСТА

Вуковар, друга прича

У граду с две истине, Срби и Хрвати седе у својим кафићима. – Уочи Дана сећања делегација српске заједнице у Хрватској положила венце за страдале у рату 1991–1995.
Аутор: Александар Апостоловскипонедељак, 18.11.2019. у 22:55
(Фо­то А. Васиљевић)

У кафићу девојке причају о рату смејући се, као што су се некада клинци глупирали на екскурзијама, обилазећи спомен-обележја из НОБ-а, не марећи за преозбиљне кустосе. Њихове гласове заглушује стара песма Боја Џорџа, из времена када је Вуковар имао 80.000 становника и фабрику обуће „Борово”, југословенског гиганта са око 20.000 радника. Толико, отприлике, сада има становника некада мртав град, јер људи одлазе. Не због рата, одавно је завршен. Напуштају га због мира.

За Хрвате, Вуковар је „хрватски Стаљинград”, за Србе је „српско Галипоље”, а 28 година касније, на местима где су се водиле борбе за сваку кућу и улицу, као да је киша спрала све трагове граната, гелера, куршума и крви.

Девојке су весело изашле из кафића „Ел Маритимо” у који долазе Срби, јер баш брига цуре ко где седи, испија пиво и прича много више о садашњости, него о успоменама које бледе и претварају се у магловита сећања.

– Свако има своју истину о рату и Вуковару и те истине је немогуће помирити – каже ми пензионисани новинар, који је био један од консултаната режисера Боре Драшковића за потресни филм „Вуковар, једна прича”.

Али Вуковар је данас друга прича, без помињања Трпињске цесте, Борова Села, Овчаре, уништеног града и колона људи који су излазили из подрума, као лешеви који су поново продисали. Новинарев пријатељ, градски боем с минђушом у уху, прича како, кад год се учини да се Хрвати и Срби зближавају, некаква невидљива рука ископа из земље мртве душе како би раздвојили оне живе.

Данас, када се обележава Дан сећања, службена државна догма о најславнијој епопеји Домовинског рата, загребачки политички естаблишмент и ходочасници из свих крајева Хрватске упутиће се у град, полагаће венце, одржати патриотске говоре. Када сам стигао обављане су последње припреме за политичко-меморијални туризам европске Хрватске. Конобарица која ме послужује кафом препоручује да пробам печено кестење од уморног човека који стоји на киши преко пута, у пустој главној улици. Шапуће ми да ће кафић бити затворен јер је списак српских кафића наводно подељен гостима, па газда не жели ни најмањи инцидент.

У граду с две истине неколико метара даље је кафић „Ђани” у који долазе Хрвати, а власник је Албанац. Шаховница се увила на ветру изнад самог улаза. На кафићу „Ел Маритимо” није истакнута српска застава.

Тезу о граду с две истине понавља ми хрватски бранитељ који је у рату изгубио руку. С неколико пријатеља седи и испија кафу.

– Није ово стожер ХДЗ-а, као што ни онај кафић до нас није српски штаб. Ево, седимо код Шиптара – показује ми власника, косовског Албанца, пристиглог у Вуковар када се крвна зрнца нису бројала тако пажљиво. Нико од њих не жели да му помињем име, као што су на томе инсистирали и Срби, јер ја ћу отићи, а они ће остати. И одмераваће им се свака реч.

– Имам аутомеханичара Србина, месара Србина. И брица ми је Србин – каже ми човек који је у рату био у српском логору.

– Пази се да брица не крене ка твом врату – смеје се његов пријатељ. Причају да су им досадили новинари који дођу са стране и питају да ли је Вуковар подељен град. Слично их је питао и Александар Станковић, водитељ емисије „Недељом у два” на ХРТ-у.

– Видећеш да ћеш одавде отићи жив и здрав – кажу ми. Заиста, после сат времена, изашао сам неоштећен. Причају ми да је нормално да понеки Хрват сврати до српског кафића и обрнуто, али ако им је баш до интензивног дружења оду у кафић „032”, назван по некадашњем позивном броју за Вуковар. Тамо се сећају Југославије.

Када средовечне фанове српских ријалитија питам да ли им је жао што се Југославија распала, најватренији међу њима ми каже да она никада није ни постојала. А ко би нас и трпео, каже ми ветеран. Били бисмо прваци света у ватерполу, кошарци, фудбалу, рукомету. И ко зна још у чему

Друштво из „Ђанија” углавном гледа на кабловској телевизији програме из Србије, а нарочито „Задругу” и „Парове”.

– Овде свако јутро већамо да ли ће опстати веза Миљане и Золе – доказују ми да ме не фолирају. Као што примећују да се на српским телевизијама говори како су Срби најстарији народ на свету, а на хрватским програмима да су Хрвати, ипак, нешто старији. Тамо где политика не одлучује, људи се друже. О томе ми говоре. Као и о новцу, богатима и сиротињи, о новој класи која је приграбила све и о њима, који немају ништа.

Срп­ски и хр­ват­ски ка­фић је­дан до дру­го­га (Фото А. Апостоловски)

– Ко има новца, нема проблем. Ко нема новца – има проблем. Кад видиш Хрвата из Вуковара да има добре зубе, значи да их је средио у Богојеву. Ко год има добре наочаре, знај да је отишао у Шид. У Шиду ничу апотеке, јер су тамо лекови јефтинији. Нарочито „андол” и „вијагра”. Али постали су безобразни, дижу цене, па сад освајамо Сенту и Апатин – прича некадашњи хрватски борац. И признаје да не може да оде у Србију. Нити ће икада отићи. Али зато одлази његова жена – да купи цигарете.

Да, каже ми још нешто. Хрвати обожавају да гледају филм „Видимо се у читуљи”. Али када средовечне фанове српских ријалитија питам да ли им је жао што се Југославија распала, најватренији међу њима ми каже да она никада није ни постојала. А ко би нас и трпео, каже ми ветеран. Били бисмо прваци света у ватерполу, кошарци, фудбалу, рукомету. И ко зна још у чему. И Борово би имало више радника него Вуковар данас становника, а некада луксузни хотел „Дунав” не би подсећао на руину. Није га уништио рат, већ мешетарска транзиција.

Неки од ових старих момака, ујутру, када је лепше време, седе у башти и поздрављају Срђана Милаковића, заменика градоначелника Вуковара из реда српске националне мањине. Махну му и узвикну усташки поздрав: „За дом”. Милаковић им отпоздрави, али никада се не зна да ли је то крајње неумесна, кафанска шала која се, једног тренутка, може претворити у језу.

Као што на моје питање зашто им толико смета ћирилица одговарају да им, као старо писмо, не боде очи, већ их подсећа на гранате из тенкова ЈНА које су биле исписане ћирилицом. Смета им и петокрака на шлемовима војника и резервиста некадашње федералне армије која се распала баш ту, у Вуковару.

– А опет, кад размислим, и „хајнекен” има петокраку, па га пијем – уместо поздрава ми каже бранитељ.

У стакленој згради некадашње Вуковарске банке смештена је градска управа Вуковара. Испред ње је споменик Фрањи Туђману. На трећем спрату је канцеларија Срђана Милаковића, члана Демократског савеза Срба и заменика градоначелника. Неколико канцеларија даље је уред градоначелника Ивана Пенаве, припадника десног крила ХДЗ-а, који је недавно бацио на под статут општине који му је уручио већник СДСС-а Срђан Косар. На канцеларији Пенавиног уреда је налепљен плакат: „Вуковар, мјесто посебног пијетета”.

– Заправо је статут на под први бесно бацио заменик градоначелника Маријан Павличек, припадник ултрадесничарске Хрватске конзервативне странке, бивших праваша чија је звезда европарламентарка Ружа Томашић. Онда је Пенава подигао статут написан на ћирилици, па га поново бацио – прича Милаковић, који је потпуно изопштен из рада градске управе. Чак нас је и сам послужио кафом. Пенава га је потпуно изоловао. Четрдесетједногодишњи Милаковић не учествује на колегијумима, у протоколарним посетама, а Пенаву тек види у ходнику и куртоазно се поздраве.

Према последњем попису из 2011. године, Срба у Вуковару има 34,87 одсто и по Уставу имају право на двојезичност, што подразумева и истицање ћирилице као писма равноправног с латиницом, уз сва остала права као национална мањина. Од тренутка када су објављени резултати пописа, био је децембар 2012. године, нижу се ексцеси, десетак табли на ћирилици у време мандата тадашњег премијера Зорана Милановића је насилно скинуто, а у град је дошла специјална полиција и формиран је стожер за одбрану Вуковара.

– Пенава долази на власт на антићириличној причи и ставља ван снаге уставни закон о правима националних мањина, па Срби сада судски бране хрватски Устав од њих самих – каже Милаковић с горким осмехом.

У земљи чланици ЕУ, Устав Хрватске не спроводи се седму годину, а Пенава јаше на таласу екстремизма, схватајући да Вуковар постаје претесан за његове амбиције, те размишља и о кандидатури за шефа ХДЗ-а. У јануару ове године неколико српских дечака није устало док се свирала хрватска химна на некаквој куп утакмици, па је Пенава то користио као доказ да се припадници српске заједнице нису одрекли великосрпске агресије.

– На тај начин зауставља се време, колективизује се кривица, а не признају се цивилне жртве пре напада на Вуковар, када су паравојне формације Томислава Мерчепа отеле и ликвидирале четрдесетак виђенијих Срба у Вуковару. Тако је Вуковар постао предмет сталне политичке злоупотребе десничарских опција, па се догодио апсурд да је после реинтеграције ових простора Ердутским споразумом тадашња гарнитура локалних хрватских политичара имала далеко бољу комуникацију са Србима – констатује Милаковић.

Пенава, заправо, враћа време уназад и на данашњи дан, у време прегрејаних емоција, Срби ће се повући у своје домове. Дан пре него што сам кренуо за Вуковар затражио сам преко кабинета градоначелника да разговарамо, али и Милаковић и ја смо добро знали да током два дана мог боравка Пенава неће пристати да се сретнемо.

„Нажалост, због обвеза, градоначелник Пенава неће бити у могућности судјеловати у Вашој репортажи. Свакако Вам хвала на упиту и разумијевању”, одговорила ми је имејлом Ана Ловрић из његовог кабинета.

Када високе званице напусте некада мртав град, Вуковар ће се вратити у свакодневицу. Свако ће се седети у свом кафићу, а водоторањ, једини нетакнути споменик рата, вероватно ће се брже реновирати него што ће се ћирилица појавити на градским таблама.

Били су у праву средовечни Срби и Хрвати. И једни и други, учесници бесмисленог рата, далеко су ближи једни другима него они који у њихово име прошлост користе као капитал за своју политичку будућност.


Коментари54
09d9e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Svibimoralibitiisti.
Rat se vodio na podrucju Hrvatske i BiH a imao je za bazu takozvane nacionalne interese i prava Hrvata, Srba i Bosnjaka. Bilo je mnogo zlocina koje su ucinile sve tri strane. Ono sto je najbolnije je broj zrtava. Iako u ratom zahvacenim republikama zivi daleko najvise Hrvata oni su imali najmanje zrtava oko 23 000, Srbi su imali oko 34 000 a Bosnjaci oko 64000. Sa ovim brojkama se slaze ceo svet. Hrvatski nacionalisti zele da jedna njihova vredi 100 drugih. To su tvrdili i nacsti za sebe.
Miloš
@Frane, jel to bitno? Čovek je pisao o celokupnom ratu kao takvom, ne jednoj njegovoj epizodi.
Препоручујем 2
Frane
A koliko je bilo poginulih gradjana Srbije u vukovaru, Istocnoj Slavoniji, i ostalim dijelovima RH te u BiH ? O tome nista nisi napisao.
Препоручујем 6
Рус Михаил
1995. имао сам прилику да са војвођанске стране Дунава посматрам Вуковар у добар двоглед. Призор је био стравичан: порушене зграде, на празним улицама ни једне живе душе, осим паса луталица. И то је било у Европи за пола века од завршетка Другог светског рата. А четири године касније у Србији су се неколико месеци даноноћно чуле сирене, наговештавајући смрт и рушевине. Тако безобзирно и жестоко Запад је остваривао своје политичке циљеве. А СССР, као могућа моћна препрека томе, већ није постојо.
mirjana
@ante ban,gde su bile granice Hrvatske pre 1918 godine?Vratite se u te okvire pre ujedinjenja u KSHS!
Miroslav
@Ajde... U Zemunu je bila granica Srema. Hrvatska se graniči sa Prekomurijem i Slavonijom. Slavonija se graniči, na istoku, sa Baranjom i Sremom. Nemoj poistovećivati Boljševičko Socijalističku Republiku Hrvatsku sa Mongolo Hrvatskom (S.Radić). Da je to jedno isto, sve bi se zvalo Hrvatska. Hrvatska je dobila međunarodno priznanje 1992. a Srbija 1878. Vise od 100 godina kasnišššššššš ...
Препоручујем 6
Ajde Mirjanada zajedno benavimo
U Zemunu. Vi se vratite u okvire prije 1878.
Препоручујем 1
Твртко
Сукоб између Хрвата и Срба је сукоб између две гране исте цивилизације. Све је исто али и све различито. Ја,рецимо, кад одем у Хрватску уопште не осећам разлику у односу са локалним становништвом него са Немцима. То што они говоре мој језик само може олакшати сукоб јер су ставови о писму, архитектури, вредносни систем, естетеци, веровању-увек различити. Дакле, Хрвати и Срби се могу "помирити" само ако се помире цивилизације, а то неће ићи лако и најмање зависи од Срба и Хрвата. Зато-зашто свађа?
@sinonim
Беч је далеко од Загреба колико и дрмеж од валцера.Ништа лично али коло ми се највише свиђа.
Препоручујем 15
sinonim
@Твртко- Valcer i kolo nisu i ne mogu biti dvije grane iste civilizacije.
Препоручујем 6
Poskok
Za najvise 50 godina, stvari ce doci na svoje mesto i Vukovar ce biti gde mu je i mesto u Republici Srbiji. Uzgred cestitam svima oslobodjenje grada i 80 godina Vukovarske rezolucije!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља