недеља, 08.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:59

Како се живи и пише на другом језику

Књига коју је приредила Весна Вирцбургер садржи текстове наших аутора у емиграцији о напуштању и неповратности, о избеглиштву, о емиграцији, о прогонству
Аутор: Марина Вулићевићсреда, 20.11.2019. у 21:50

Да ли други језик доноси и други идентитет, да ли исте ствари звуче другачије на неком другом језику, шта губимо, а шта добијамо животом у иностранству, питања су на која одговоре пружа књига „Живот на другом језику, Наши писци који нису наши? О њиховом језику који није њихов?”, коју је приредила Весна Вирцбургер, уредила је Весна Смиљанић Рангелов, а објавио је београдски „Службени гласник”.

Ово дело садржи текстове писаца који деле исти језик, као и искуство миграната: Велибора Чолића, Николине Кулиџан, Небојше Радића, Драгослава Дедовића, Иванчице Ђерић, Снежане Жабић, Божидара Станишића, Бекима Сејрановића, Стевана Тонтића, Томислава Лонгиновића, Жарка Радаковића и других, а представља, како је то рекао Петар Арбутина, почетак истраживања и катарзе у вези с оним што се заиста десило распадом Југославије и одласком великог броја људи у иностранство.

Приређивач Весна Вирцбургер, која је контактирала са чак педесет аутора из бивше Југославије поводом истраживања ове теме, живи у Њујорку, где је отишла на магистарске студије креативног писања и књижевног превођења после студија на Филолошком факултету Универзитета у Београду.

По речима професора др Александра Јеркова, ово је дивна, потресна, проницљива, искрена, лепо написана и добро састављена књига, која завређује да се нађе у рукама сваког љубитеља књижевности. „Писци пишу о себи и другима, чак и о нама, о својим мислима и замислима, о књигама које су читали и написали, о ономе што желе да кажу о себи и о свету, чак и о ономе што би да прећуте, а то се опет види у њиховим текстовима... То је књига о напуштању и неповратности, о избеглиштву, о емиграцији, о прогонству, егзилу, о самоудаљењу и бекству од себе, могућем и немогућем повратку себи и другима”, написао је у предговору овом издању Александар Јерков.

Много смо пута чули идеју да треба отићи, отпутовати, изместити се да бисмо ситуацију у којој се налазимо, па и сопствену личност, сагледали на прави начин. Али, та истина и те како је сагласна с гледиштима обухваћеним овом књигом. Ево једног које на симпатичан и духовит начин отвара читаву причу:

„Зовем се Велибор Чолић и политички сам емигрант. Између неба и тла, заузимам простор од 104 кг и 195 цм. По мојој процени, ја сам превише мудар, превише плав, леп и талентован, превише занимљив и шармантан да бих био мигрант. Ја сам полиглота. У свом пређашњем животу био сам каткад и патриота. Од тада, међутим, носим наочаре. Пишем на два језика, француском и српскохрватском. Али, изгледа ми да сад имам акценат, чак и у писаној форми. Моја граница – то је језик, мој егзил – то је мој акценат у Француској. Већ 25 година живим свој акценат у Француској. Читав живот у ствари. И осећам се добро, толико добро да ми се често догађа да помислим – гле, ја сам Француз.”

Николина Кулиџан, затим, пише о губитку, али и великој слободи која отвара живот мигранта. Драгослав Дедовић указује на то да су у немачком језику егзил и литература једна реч: Exilliteratur, а да је ова два појма први спарио Георг Брандес, 1872. године, да би означио дела писаца који су избегли пред јакобинцима за време Француске револуције. Поред тога што пише о сопственом искуству, он говори и о Бертолду Брехту и Владимиру Набокову, два писца измештена силом прилика „најкрвавијег столећа људске повести” из сопственог културног окружења.

Беким Сејрановић, образлажући проблем двојезичности, наводи Кишове речи да није исто неки језик говорити и на њему писати. Притом, разматра проблем „како написати књижевни текст на два језика, а да он са собом истодобно носи иста значења, када ће га читати људи који користе различите језике и припадају различитим културама, различитим повијестима”. А признаје искрено да свој други роман пише на норвешком – због новца, и иако воли тај језик, у њему се осећа као „сликар који је помало далтонист”.

Иванчица Ђерић такође искрено запажа да се у земљи њеног рођења много лаже, а нарочито у вези с језиком којим се говори, и који је, нажалост, постао „семе партикуларног политичког идентитета”.

„Знају људи који тим истим и полицентричним језиком говоре (а то не смију казати), да су, аман, аман, исти, те да су у рату деведесетих година џаба крвавили гаће и убијали комшије. Знају ко им је узео невиност, а није практиковао заштиту од последица. Знају ко их је, уз суху чутуру, преводио преко воде. Ратовали су да другима напуне џепове. За туђе новце, лову, кеш, паре, пенезе, валуту”, пише Иванчица Ђерић, која признаје и то да је одлучила да пише о матерњем језику због рата у којем није желела да учествује, а који ју је са 20 долара у џепу отпухнуо у Северну Америку.

Стеван Тонтић, песник и један од наших најбољих преводилаца с немачког језика, сведочи о томе да једино језик све зна и све за нас памти у слојевима традиција, као на страницама неке свеобухватне велике књиге, да је изгнанику језик домовина, али да су они који стварају на другом језику, иако малобројни, попут Чарлса Симића, доказали да је „прекодирање језичке матрице” могуће.


Коментари8
e1ab5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Nina
"... која је контактирала са чак педесет аутора..." - контактирати с неким??? С ког језика је ово преведено на српски?
Предраг Шаре
„Контактирати с неким“ је конструкција коју прописује правопис. Међутим, све више се, под утицајем енглеског, чује „контактирати некога“. С временом ће ваљда правописно бити прихваћено и ово потоње, али то не значи да се морамо опростити од сада аминованог „контактирати с неким“.
Препоручујем 2
Живот на туђем језику и писму
Наслов књиге је требало да гласи: "Живот на туђем језику и писму". Кад човек у иностранству види текст на свом јеезику и писму, озари се као Сунцем обасјан!
Боро
Само читајте Политику сваки дан, и имаћете исти осећај, едукација, дестинација, традиција, транспарентно, патриоте.....од страних речи нећете знати да ли сте у Риму или Лондону!
Дејан.Р.Тошић
Наслов издања књиге је написан на хрватско бошњачком црногорском језику који су наведене нације заштитиле на абецедном Словеначко хрватском Гајевој писму. Српска књижевност писана је на Српском језику Вуковом Азбуком. Српски језик је имао синхронизација на два писма док је језик био исти, српски, од кад се исти српски језик по различитим нацијама назива и заштићује од тада не постоји синхронизација истог језика на два писма већ замена српског језика и азбуке туђим језиком и писмом.
Живко(пиши ћирилицом)
Писац никако не може бити наш или њихов. На којем језику пише, а на ком језику псује, то је небитно сем за њега. Уколико он негује свој матерњи језик, тада он свакако остаје веран својим прецима и неким принципима.У свом бићу,човек има потребу да се веже за неке ствари(као што је језик,земља,родитељи....) и то формира његово биће, а ако он то нема...онда он виси у простору и времену и тад се поставља питање на шта личи оно, што он пише. Не верујем у неке интернационалне вредности,то су флоскуле

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља