Стајала сам у реду у „Алдију” са пуном корпом намирница. За разлику од мојих познаника, који се увек жале на гужве, мени никад није био проблем да стојим у реду. То ми дође као некакав вид медитације.
До мене су допирале речи арапског, индијског и енглеског језика. Обожавам то шаренило говора. Цео свет на једном месту.
Напољу се спуштала магла. Сипила је ситна киша а у ваздуху је мирисала јесен. Лепе су јесени у Аустралији.
Дођох и ја на ред. После неколико намирница стављених на покретну траку, погледах у мушкарца који је стајао у реду иза мене. У руци је држао само векну хлеба. Очима му показах да прође испред мене.
- Јесте ли сигурни, упитао ме је, видно изненађен.
- Наравно, изволите, а руком му показујем на пуна колица.
- Жао ми је да чекате дуго. Имате само хлеб.
- Хвала Вам пуно!
Док је мој случајни саговорник чекао да му трговац изда рачун, упитао ме је: „Чијег је порекла Вас необични акцент?
- Српског.
Мој саговорник се насмејао и још једном захвалио.
Десетак минута након тог разговора, гурајући колица према паркингу, размишљала сам да ли сам купила све што ми је било потребно. Немам навику да правим списак намирница. Још увек верујем у снагу мог ума.
Идући према колима, спазила сам пред собом тек упознату прилику.
-Рекосте да сте Српкиња, рекао ми је прилазећи.
- Јесам.
Покушавала сам да савладам збуњеност. Гледала сам испитивачки тог необичног странца.
- Откуд сте, упитао је мој саговорник док ме је пратио у корак до мојих кола.
- Србија, Хрватска, Босна, Црна Гора?
- Чини ми се да Ви знате све републике бивше Југославије, рекла сам у шали.
- Знам. Само ми реците одакле сте, био је упоран.
- Рођена сам у Хрватској, за време последњег рата избегла сам у Србију. И сад сам овде. Дуга је то прича.
- Ја сам Лужички Србин. Из Немачке сам.
- Живите овде или сте у својству туристе?
- Живим овде.
- Морам да Вам признам да тако мало знам о Лужичким Србима. Једино сто добро знам јесте песмица „Красна Лужица”.
- Ох, узвикнуо је узбуђено мој саговорник.
- Па то е наша химна. Немогуће? Откуд је знате?
- Давно сам овде у Сиднеју упознала једну баку чија је мајка била Лужичка Српкиња. Живела је сама и често сам је посећивала. Једном приликом рецитовала је неку песмицу. Рекла сам јој да, без обзира што нисам разумела речи, песма изазива топле емоције у мени. Следећег сусрета, на столици у њеној дневној соби, чекао ме превод „Красне Лужице” на енглеском и „Милка” чоколада.
- Ето видите да ништа у животу није случајно. Одушевила Вас је песма иако је нисте разумели. А знате ли зашто?
Одмахнула сам главом. Мој саговорник је наставио: „Зато што смо ми истог порекла. Кроз нас тече иста крв. Ми Срби се осетимо.
Насмејала сам се.
- Знате, кад сте ми у продавници, очима показали да прођем и станем у ред испред Вас, осетио сам неку топлину око срца.
Молим Вас, додирнуо ме је руком по рамену, да ништа не схватите погрешно јер ја сам ожењен, имам децу. Само сам осетио неке емоције као да сам срео неког најрођенијег овде на крају света.
- Хвала, насмејала сам се пријатно изненађена оним сто сам чула.
Мој саговорник је наставио: „Често идем у српску цркву. Волим мирис тамјана. Појање за време литургије ме смирује. Некако ми тај боравак у цркви даје осећај припадности.”
Гледала сам га изненађено.
- Видим да ме чудно гледате. Ви можда можете сумњати у моје речи али ја никада не сумњам у своја осећања изазвана боравком међу својом браћом.
- Стварно те ме оставили без речи. Сретала сам свакаквих људи у овој земљи али овај нас сусрет је најнеобичнији.
Одједном је мом саговорнику зазвонио мобилни. Културно се извинио и удаљио неколико метара. Стрпљиво сам га чекала неких пет-шест минута. Међутим, обавезе ми нису дозвољавале да чекам ни минут више. Села сам у ауто и махнула руком.
Овај случајни и необични сусрет натерао ме је на размишљање како је живот пун пун изненађења. Стварно човек никад не зна кога ће срести.
Да нисам имала страшну зубобољу, одгодила бих сусрет са зубаром и сачекала свог Лужичког брата. Вероватно би се нас сусрет претворио у дивно пријатељство. Овако, остаде ми жал што не сазнадох ни његово име. Оста ми само успомена на нас необичан сусрет.
Вани је падала киша све јаче. Угасила сам радио. Требала ми је тишина.
Мада, тишина није увек мир.
(Посвећено мом необичном саговорнику)
Зора Дарина, Сиднеј
