Према процени еколога око десет тона смуђева, штуке, сомова и друге врсте рибе угинуло је почетком овог месеца на Великом бачком каналу код Србобрана, али још увек није сасвим сигурно ко је крив. Док риболовци и заљубљеници у природу негодују, оптужујући надлежне у ЈВП „Воде Војводине” за недовољну бригу због овог акцидента, општинска инспекција за заштиту животне средине у Кули забранила је Шећерани у Црвенки да испушта отпадне воде, процењујући да је ова фабрика изазвала помор рибе.

– Кривац неће бити кажњен будући да је на снази уредба владе која обавезује, а ми кажемо релаксира, загађиваче да до 2025. не морају да уграде пречистач отпадних вода – каже за „Политику” Ратко Ђурђевац из Еколошког покрета Врбас.

Овај догађај поново је отворио питање какво је стање рибљег фонда у нашим рекама. Међутим, прецизним подацима не располажу ни релевантне институције, ни ресорно министарство будући да Србија нема национални пројекат одрживости рибљег фонда. Стога, стање на нашим рекама оцењује се описно, па тако у Министарству екологије кажу да је оно – задовољавајуће.

– У последњих десет година, осим спорадичних, нису забележени случајеви угинућа риба великог обима попут оног у Тиси 2001. године Тиси када је нанета велика штета рибљем фонду те реке – кажу у Министарству екологије.

У нашим водама до сада је регистровано око 98 врста риба, од тога су 34 у категорији строго заштићених међу којима су руска и атлантска јесетра, моруна, јегуља, харинга, сабљарка... А од почетка ове године на снази је забрана лова кечиге на основу иницијативе Светске организације за природу, пошто су анализе утврдиле да је у отвореним водама значајно смањен број ове врсте рибе.

Загађење, вађење шљунка и песка, преграђивање река, криволов и лоше управљање рибљим фондом, попут нестручног порибљавања, уношења страних и инвазивних врста риба, главни су разлози који утичу на смањење броја риба.

Вратимо ли се још мало уназад, пре месец дана јавност је из штампе и са портала сазнала да су „амерички ракови дошли преко Мађарске” и да „поједоше српску рибу”… Док су једни у томе видели нову теорију завере коју су Американци сковали пошто нису успели да нас униште ни ХААРП-ом ни кемтрејслима, други су били убеђени да је посреди риболовачка прича смишљена да се оправдава неуспешан улов. Они упућенији кажу да није ни једно ни друго, али да се слични, сензационалистички наслови појављују сваки пут кад се примакне време поста и када рибарнице повећавају цену робе.

Ипак, места за бригу нема. Стручњаци су једногласни да нам амерички ракови неће појести рибу, као и да они не могу утицати н здравље иако су поједини медији наводили да су они преносиоци рачје куге. На удару амричких ракова су пре свега други ракови.

Научни сарадник из Института за биолошка истраживања др Катарина Зорић објашњава да је рачја куга гљивична инфекција која је на наше просторе унета током прошлог века заједно северноамеричком врстам ракова. Популарно назван  амерички рак у наше река доспео је нестручним порибљавањем и то толстолобиком, слатководном рибом пореклом из Кине.

– На здравље људи гљивица апсолутно нема никакав ефекат, али. су у нашим водама угрожене домаће врсте речних ракова, посебно барски, који је и заштићена врста. Прецизних података о бројности америчког рака нема, али се у последњих десетак година врста значајно проширила на читав ток Дунава, Саву, Тису и Велику Мораву. Када је реч о ефекту на популације риба, он јесте предатор кад је реч о икри и рибљој млађи и у том смислу може утицати на поједине врсте, али то је занемарљиво мали ефекат на њихову бројност – објашњава др Катарина Зорић и додаје да би овој врсти рака, као врло инвазивној, требало посветити значајну пажњу.