среда, 21.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 23.11.2019. у 21:50 Милица Димитријевић

„Лукреција” Артемизије Ђентилески продата за 4,8 милиона евра

Реч је о сликарки велике изражајне снаге и самосвојних решења, првој жени која је стварала „високу уметност”, каже о ауторки Саша Брајовић, професорка на Филозофском факултету
„Лукреција” (око 1630–1640)

Однедавно забележен пораст интересовања за стваралаштво Артемизије Ђентилески (1593–1654) потврђен је и пре неколико дана – дело ове италијанске сликарке из доба барока под називом „Лукреција” продато је на аукцији куће „Арткуријал” за суму од 4,8 милиона евра. Како преносе светски медији, међу њима и „Гардијан”, слике ове уметнице реткост су на тржишту уметничких дела, а овај рад од очију јавности био је скривен у једној приватној збирци у Лиону скоро четири деценије, при чему ни сам колекционар није био сигуран коме је слика тачно приписана.

На овом уљу на платну, величине 95,50 пута 75 сантиметара, изузетно добро очуваном, уметница је приказала лепу римску племкињу која је извршила самоубиство након што је силована, а будући да је и сама ауторка доживела сличну судбину (починитељ је био уметник Агостино Таси, којем је након тога суђено), с тим што себи није одузела живот, оно се сматра делимично и аутобиографским.

Ближе нас са њеним ауторским рукописом, донекле обележеним поменутим насилним и по њу тегобним, угрожавајућим догађајем, упознаје др Саша Брајовић, професорка европске уметности новог века на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду.

– Чињеница је да већину њеног опуса чине представе хероина чије су животе довели у питање мушкарци, снажније од свих сликара свог времена приказивала је однос и сукоб жене и мушкарца. У њега је унела искуство свог рода и представила јаке и храбре жене које савладавају мушку моћ, као што ју је и сама надвладала. Њена прва слика, „Сузана и старци” из 1610. представља апокрифну причу о лепој супрузи угледног Јеврејина, којој двојица судија прете да ће је оптужити за прељубу ако им не постане љубавница. И поред страха од јавног понижења и сигурне смртне казне, она их одбија. Некада прилика да се прикаже еротизовани акт, ова тема у бароку постаје приказ тренутка судбоносне одлуке. У изразу и покрету који чини Артемизијина јунакиња сажимају се стид и страх, док јој један од стараца гестом руке показује да ћути. Посматрач је наведен да проживи њене емоције, што је типично за барок. Намеће се утисак да је уметница у слику уградила властито искуство, јер Таси је био сарадник њеног оца, а Артемизија је издржала осмомесечно суђење, подвргавање такозваној сибили (справи за мучење којом су се гњечили прсти), јавне осуде и претње оптуженог. Али, та је слика настала пре силовања и суђења 1612. Да ли је у њу унела насиље које је, можда, и пре трпела, остаће тајна. Слично је и са првом верзијом слике „Јудита убија Холоферна” из 1611. Рецепција приказа апокрифне старозаветне приче о тираноубиству увек је била комплексна, јер га је починила жена која је, при том, завела своју жртву. Око 1595. Каравађо ју је успоставио као бруталну и крваву сцену. Ђентилески је отишла корак даље у снажном реализму. Узани, мрачни простор може подсетити на документе са суђења Тасију, у којима се описује сликаркина соба, мучна борба са напасником, крв и употреба ножа. Решеност и сконцентрисаност жена на слици, као и немоћ Холоферна из чијег врата лије крв, призивају помисао о личној освети – објашњава Саша Брајовић.

Подсетимо, јунакиња овог текста у свет сликарства ушла је захваљујући оцу Орацију Ђентилескију, такође сликару, у чијој је радионици радила. Сматра се једном од најважнијих ауторки барокне пост-Каравађо ере, једна је од ретких која је успела да парира осећају за драматику и светлост поменутог великог мајстора и прва је у много чему.

– Ђентилески је била изданак свог доба које је тражило представе драматичних призора. Таквим сценама се прославио њен узор Каравађо, као и она сама. Реч је о сликарки велике изражајне снаге, самосвојних решења у креирању митолошких и религиозних представа, првој жени која је стварала „високу уметност” (женама није било дозвољено чланство у радионицама, ни сликање по живом моделу, те су биле ограничене на портрете и мртве природе). Била је и прва чланица прве академије (Accademia di Arte del Disegno), основане 1563. у Фиренци, у коју је примљена 1616. Цењена због вештине сликања фигура и грађења композиције, имала је дугу и успешну каријеру, једну од најистакнутијих у 17. веку. Патрони су јој били владари Фиренце и Напуља, шпански краљ Филип Четврти, енглески краљ Чарлс Први. Посвећени су јој романи, позоришни комади, филмови. Њен статус звезде привлачи и студенте Одељења за историју уметности на факултету на којем предајем. Наука, међутим, тражи пажљиво мерење персонализованог израза и друштвеног контекста – закључује наша саговорница.

Битно је напоменути да су кустоси Националне галерије у Лондону међу онима су који су препознали њен значај па ће следеће године у тој институцији бити одржана прва велика острвска изложба њених радова – на њој ће се наћи 35 њених слика које се чувају широм света.

Коментари3
f1051
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jovan
Lep feministicki clanak koji nas poducava o tome kako su se zene morale boriti protiv surovosti muskaraca i kako im je bilo tesko. Samo nekako bode oci to sto je slikarka sa kraja 16 veka zena a slikarka. Kako je to moguce? Pa ko joj je dopustio da slika? Zar nisu zene tada bile robovi? I tri vizantijske impertorke takodje robinje! Cela ta prica sa feminizmom jednostavno ne pije vodu...
Danica
Slikarka je uspela da bude zahvaljujući podršci oca. I samo je tako i mogla. Jeste li pročitali celi tekst? Vama je normalno da na sudskom procesu silovatelju bude fizički mučena silovana devojka od 17 godina, a ne silovatelj?! Toliko.
zoran stokic
Majstor se postaje školovanjem (99% učenje - 1% talenat). Kada su bile u prilici da se školuju kao muškarci postajale su majstori svog zanata. Barbara Stroci (Stroci - Mediči - Firenci) učila muziku kod velikog Frančeska Kavalija ("Didona", "Egisto"...), pisala barokne divne kantate i madrigale. U Francuskoj Elizabet Žake de la Ger 1694. napisala jednu od najboljih baroknih opera "Céphale et Procris". Galilej je iškolovao svoju ćerku Mariji Ćeleste... Rembrant je 1634. naslika Artemisiju...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља