четвртак, 27.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:50

Крв и грех, без суза

Скорсезеова гангстерска сага са само једним позитивним ликом
Аутор: Дубравка Лакићнедеља, 24.11.2019. у 20:00
Роберт де Ниро и Ал Пачино у филму „Ирац” (Фотографије Прес-служба 41. Каиро фестивала)

Каиро –  Три и по сата Скорсезеовог „Ирца”, у (превише) расхлађеној дворани каирске Опере на обали Нила, после једночасовне церемоније отварања 41. Каиро филм фестивала, неосетно је пролетело.

„Ирац” је снажан, веома прецизан и динамичан филм. Моћна гангстерска сага, заснована на истинитим личностима из новије америчке историје, не и сасвим истинитим догађајима, само је посведочила да је Мартин Скорсезе попут доброг вина. Што је старији, све је бољи.

Скорсезе нам сада прича о успону италијанске мафије кроз тридесетогодишњи период после Другог светског рата. О Френку Ширану (Роберт де Ниро), Ирцу који је италијански научио у рату, током ослобађања Италије, и тако се без препрека касније сродио са мафијашком породицом Бафалино (Џо Пеши), постао човек од највећег поверења,  обављао најповерљивије послове (убијао), укључујући ту и заштиту легендарног синдикалног лидера Џимија Хофе (Ал Пачино)...

Кроз директну Ширанову исповест пред камером, Скорсезе води гледаоце кроз велику америчку неразрешену мистерију Хофиног нестанка, заједно са својим филмским јунацима, кроз лавиринте и скривене ходнике организованог криминала, ривалства и тесне везе са политиком и политичарима. Заправо, мафија је дубоко укључена у политику: помаже Кенедију да дође на власт, активно ради против Фидела Кастра (који их је избацио са Кубе), пита се о свим значајнијим државним пословима и из сенке стоји иза синдикалних акција и самог Џимија Хофе и то тако што му је прикључио Ширана као пријатеља, заштитника и велики ослонац...

 Занимљиво, узбудљиво и већим делом некако већ виђено. Снимљено и кадрирано тако (највећим делом реч је о крупним плановима) да филм буде прилагођен свим форматима. И великом биоскопском платну и малим телевизијским или телефонским екранима. Уосталом, продуцирао га је „Нетфликс”, моћни интернетски гигант, и лепо је што је приказивањем на платнима неколико значајних фестивала, укључујући и каирски, омогућио Скорсезеу остварење свог приказивачког сна. Велики екран је сан сваког аутора и још увек незамењиви ужитак за љубитеље филма.

Оно што се намеће као питање над Скорсезеовим филмом јесте: зашто људи воле да гледају филмове о убицама, гангстерима, мафијашима? А овде је реч о филму у којем је немогуће се везати за ликове, осим можда за један. Једини (недовољно)  позитивни лик је Пеги (Луси Галина и Ана Пакулин) – једна од четири Ширанове ћерке. Она још као дете показује отворену сумњу у „татине послове” и у татиног најбољег пријатеља Бафалина, али је ипак од малена фасцинирана ликом и делом Џимија Хофе...

Носиоци епске Скорсезеове саге о читавој плејади негативаца су глумци Роберт де Ниро, Џо Пеши и Ал Пачино. Два глумачка гиганта – Де Ниро и Пачино, имају много заједничких сцена, што рецимо, у „Врелини” где су први пут заједно играли није био случај. Уз то, „Ирац” представља и девету заједничку сарадњу Скорсезеа и Де Нира и филм који, без обзира на неке од горе наведених замерки, треба гледати јер је можда последњи баш у оваквом саставу...

Фестивал у Каиру отворио је врата своје Опере и најновијем филму руског маестра Андреја Кончаловског. За визуелно моћан, филозофски и уметнички високо морални „Грех”, у којем нам Кончаловски прича о великом и непревазиђеном италијанском уметнику свих времена – Микеланђелу Буонаротију, нуди оригинално виђење ренесансе и суочава гледаоца са другом страном медаље сваколике лепоте Микеланђелових скулптура од мермера.

Оно што је привлачно у „Греху” управо је та реална слика универзума ренесансе која је до сада на филмском платну углавном била виђена и третирана у свом пуном лажном сјају. Кончаловски сада нуди крв, сузе и зној уметника који је живео и стварао у том периоду својим прљавим рукама, сломљеним ноктима и лицем прекривеним мермерном прашином и знојем. Таквог, реално сликаног, Микеланђела до сада нисмо видели, нити смо видели тако реално осликану епоху у којој је живео, жонглирајући између захтева завађених папских породица дела Ровере и Медичи...

Филм „Грех” јесте прича о уметничком генију, али и прича о уметниковим унутрашњим мукама, кризи савести, стварању, новцу, похлепи и неуспесима. И прича о мермеру као материјалу греха. О стени која се вади уз људске жртве и смрти, кроз сузе и изгубљену крв, да би од те стене настало ванвременско скулпторско дело. „Грех” је откупљен за приказивање у Србији и премијера ће бити у фебруару 2020. на београдском Фесту.


Коментари0
08498
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља