четвртак, 27.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:08
ИНТЕРВЈУ: ТЕРИ ГИЛИЈАМ, аниматор, сценариста, редитељ

Очај је мој главни трик

Аутор: Дубравка Лакићпонедељак, 25.11.2019. у 22:00
(Фото EPA/Khaled Elfiqi)

41. КАИРО

Каиро – Уз овације је још на почетку 41. Каиро филм фестивала, у Опери, испраћена свечана додела „Златне пирамиде” за животно дело америчко-британском аниматору, сценаристи, редитељу, глумцу и продуценту Терију Гилијаму (1940, Минесота, САД), једном од шест легендарних твораца „Летећег циркуса: Монти Пајтон” и аутора сноликих и футуристичких филмова: „Време бандита”, „Бразил”, „Авантуре барона Минхаузена”, „Фишер Кинг”, „Дванаест мајмуна”, „Параноја у Лас Вегасу” и „Човек који је убио Дон Кихота”.

Да се током година Гилијам није променио (и даље су ту његове „хавајске” кошуље и дуга коса везана у реп), да је још и онај стари бунтовник и креативац који често каже да се „амерички сан одавно претворио у ноћну мору”, „комедијант”, уметник увек веран самом себи, потврдило се и током ексклузивног интервјуа за „Политику”.

Имате велики и значајан стваралачки опус, много сте смеха створили у Великој Британији, тек пошто сте напустили Америку?

Америка је увек била добра за хумор, за смех на туђ рачун, никада на сопствени. Британци су нешто друго. Шта друго да радите у случају кад сте вековима стварали најмоћнију империју коју је свет икада видео, па је онда изгубили за неколико година, него да научите да је боље смејати се на сопствени рачун.

И Британци то умеју да раде. Тај старински, самоосуђујући и ироничан поглед на живот и свет доноси са собом и много хумора, а ја сам то умео да искористим и да заједно са својим „монтипајтоновским” другарима понудим публици. Да није било „Монтија Пајтона” нас двоје данас не бисмо разговарали.

У Америци сте били веома гласан бунтовник, да сте тамо остали, како сами често кажете, ко зна како бисте завршили. Британија вас је дисциплиновала?

А можда је та велика енергија коју сам са собом носио постала моћнија откако је у Великој Британији она била компресована. Знате и сами, експлозив и бомбе су увек мањег, компресованог формата. Мање паковање, моћнија експлозија. С друге стране, у Великој Британији сам почео да радим сарађујући с другима. Никада нисам био склон вербалном изражавању, ја се изражавам визуелно и зато је било много значајно што сам упознао ту петорицу сјајних људи од којих сам много научио. Нас шесторица смо били потпуно различите особе, али смо се невероватно међусобно поштовали и у уметничком смислу надопуњавали. И зато је „Монти Пајтон” тако дуго и успешно живео.

Ваши дијалози су заправо били анимирани цртежи?

Да, они су били исказивани на визуелном плану. Али, оно што је занимљиво, уз моје „монтипајтоновце” сам и ја „пропричао”, а неки од њих су почели да цртају. Невероватна је то била синергија у стварању тих наших смешних, ироничних, па и циничних чудеса с којима смо у дуговечном серијалу и неколико играних филмова коментарисали свет око себе. Понекад му се и смејали у лице.

Смех, интелигентне шале, иронија и самоиронија били су дуго ваше оружје, а онда смо 1985. видели и ваш дистопијски „Бразил”. Поновни сусрет с тим филмом, овде у Каиру, уверио нас је да ми и данас живимо живот ваших главних јунака? Свет се није променио набоље?

Пре неколико година сам промовисао рестаурирану копију овог филма у Америци и тада сам рекао да би требало да тужим Џорџа Буша млађег и Дика Чејнија за нелегално и неауторизовано копирање „Бразила”. Управо се дешавало, а и данас се дешава оно што сте гледали у „Бразилу”. Све што сам радио у „Монтију Пајтону” и у својим филмовима је на много начина и у много нивоа заправо о будућности. Наравно, не желим да кажем да сам способан да предвиђам будућност, али ми је увек било јасно да се људско стање и понашање не мења много током протока времена. Само се мењају костими и сцене. Све што сам до сада радио било је о нама људима, у различитим временима.

И у „Светом гралу” и „Житију Брајановом”, подједнако као и у, рецимо, „Дванаест мајмуна” или „Параноји у Лас Вегасу”, па и у „Човеку који је убио Дон Кихота”?

Увек. Када смо, на пример, радили „Свети грал” или „Житије Брајаново” ми смо сцене поставили у средњи век, али смо заправо говорили о истинском тадашњем тренутку у Великој Британији, у свету. Данас када гледате ове филмове јасно вам је да се њихове приче могу односити и на овај наш данашњи тренутак. У неким аспектима чак много више него него на ондашње тренутке на које смо се тада освртали.

Када данас погледате у лице ваше родне земље Америке, реците ми искрено шта осећате?

Ја сам сада стопостотни Британац. То би требало да значи и да сам стопостотни Европљанин, али изгледа да није тако јер ми сада имамо брегзит, што ме чини несрећним. Уместо да уживам у ноћном животу Каира, ноћ сам провео гледајући пренос импичмента на телевизији. И смучило ми се. Када ме већ питате за осећања према Америци само могу да вам кажем да је све теже шалити се на рачун тога ко смо и какви смо. Трамп и његово друштво су кловнови, али је проблем у томе што ми сами нисмо више кловнови. Ни у политичком ни у друштвеном смислу. Ми јасно видимо последице климатских промена изазваних наталоженим последицама свега оног што је моја родна земља радила и бацала свугде по свету.

(Фото EPA-EFE/Ettore Ferrari)

О овој теми не може се направити комедија?

Имао сам неке идеје. Рецимо, причу о Богу који је дуго био на годишњем одмору, јер се добро уморио од пропалих послова. Ратови, бомбе, људске жртве, сва могућа страдања изражени у бројкама нису довољни да би он прекинуо свој годишњи одмор и вратио се послу. Уз то, много нас је на планети, у међувремену медицина је напредовала и људи све дуже живе. И тако редом. Међутим, таква врста „комедије” не би била прихватљива, зар не?

Можда, уколико бисте убацили каквог суперхероја?

О, не! Уморан сам од таквих филмова, они су толико самопонављајући и досадни. Технички, осветничке приче могу да буду занимљиве уколико су добро урађене. Међутим, ако све то сведете на причу о суперхероју и супермоћи, јасно вам је о чему се ту ради. Утврдили смо градиво, дајте нам сада нешто другачије. Осврните се у филму, бар на тренутак, на свет у којем живимо.

„Нетфликс” је отворио свој дубоки џеп за производњу филмова, ако би вам понудили сарадњу прихватили бисте?

Нисам о томе размишљао, ја сам старомодан тип, волим велико платно и стварам за велико филмско платно. Биоскоп је и даље једино право место за гледање филмова, јер то значи посвећење гледаоца. Он купује карту, одлази у велику мрачну дворану и заједно с другима дели емоције гледајући у тај велики екран. Екран је гигантски, а ми смо као гледаоци спрам њега толико ситни и мали. То је једини прави, комплетан доживљај филма. Немогуће је имати такав доживљај ако филм гледате на екрану свог телефона или евентуално телевизора, како се данас углавном ради. У том случају ми смо ти који су већи и значајнији од филма.

Никада се нисте сналазили с великим филмским буџетима, користили сте неке посебне трикове током рада с ограниченим средствима?

Очај је мој главни трик! Очај, јер могу добити новац за оно што ми заиста лебди у глави и зато сам се стално довијао. Можда сам баш због недостатка новца стварао лепа изненађења и стварао филмове без идејних ограничења. Бити заробљен стално у малим буџетима значило је и да морам да будем и веома паметан. И веома слободан и веран себи. Увек веран себи, а то ме је коштало и здравља, нарочито током дугих година мучне реализације филма „Човек који је убио Дон Кихота”. Али урадио сам тај филм, баш онако како сам га и замислио и како сам хтео.

Гледали сте тај „најуспешнији филм икада” – „Џокер”?

Јесам, и не могу да артикулишем своја осећања према том филму јер још нисам сигуран шта су његови творци заправо хтели да кажу. Могу само да се питам зашто би неко пожелео да снима озбиљан филм о стрип-јунаку уместо о стварном свету. Шта су хтели да кажу, шта су пожелели да гледаоци сазнају и закључе из њиховог филма мислим да ни они сами не знају. А филм би требало да нам нешто каже, да нас води до неких закључака или до неких размишљања како да гледамо на свет. У „Џокеру” има сјајне глуме, филмских фотографија, много тога, али хоће ли ми неко рећи о чему је тај филм?


Коментари0
39ba3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља