Најтежа глобална финансијска криза од Другог светског рата, она из 2008. године, данас готово истовремено коси две генерације жртава на опречним странама животног хоризонта. Финансијска неизвесност и стрепња од будућности разливају се – у време када берзе типују на следећи циклус глобалне привредне рецесије – како међу миленијалцима, тако и међу онима који једва чекају одлазак у заслужену пензију, наводе истраживања Светског економског фонда (СЕФ) и бројних инвестиционих фондова и државних здравствених агенција.
Од ове две генерације, коме је данас теже кад размишља о својој будућности, неизвесно је. У оба случаја, животна и финансијска рачуница тих генерација судара се с бројним последицама кризе из 2008.
„Људи тридесетих година живота данас имају данас мањи кућни приход од оних који су рођени само деценију раније. То се није десило од 1930. године”, наводи овонедељни извештај британског Института за фискалне студије (ИФС) који преноси СЕФ. Амерички миленијалци (генерације између 22 и 38 година живота) имају и оскуднија примања, открива недавна студија Института Пју из Вашингтона.
У оба случаја истраживачи наводе да је Велика рецесија (она након кризе 2008) кључни разлог за то што просечни англосаксонски миленијалци листом живе и раде на несигурним радним местима, са скромним примањима (поготово они без факултета) и све дужим подстанарским статусом. Да ова слика буде још суморнија: „Миленијалци имају велике шансе да се раније озбиљно разболе (понајпре од депресија) и пре времена умру ( од последица високог притиска, предозирања, насиља, суицида ...) , од просека генерације X ( рођених између средине шездесетих и почетка осамдесетих година 20. века )”, тврди „Плави крст, плави штит”, америчка холдинг компанија за здравствену заштиту (основана 1929. године, са око 107 милиона чланова у 50 федералних држава САД).
Ако је и делић ових мрачних налаза тачан, и само минимално примењив на омладину широм остатка света, да ли је чудо то што генерације на почетку каријере масовно троше на дневни живот не размишљајући превише о дугорочној штедњи, а камоли о пензији? „Што да одвајам за пензију: ко зна да ли ћу доживети 65 година? Овако данас трошим своје паре на своја уживања. Макар ћу моћи да кажем да сам следио своје снове и одживео своје страсти”, тако је момак по имену Томас описао своје новчане навике и животне приоритете анкетарима из лондонског Ситија у истраживању које открива да 43 одсто миленијалаца нема никакву уштеђевину. Међу оних преосталих 57 одсто, има омладине која оштро осуђује генерације расипних родитеља које су лакомислено и немилице трошиле пре кризе 2008.
„Једном сам се опекла, позајмила сам паре родитељима и једва их добила назад. Никада више! Научили су да живе преко губера, и мало тога уштедели за старост”, писала је ове јесени Алис Кантор (27), сарадница лондонског „Фајненшал тајмса”, у тексту „Зашто сам одбила да позајмим новац родитељима”.
Стварно: колико новца су милиони данашњих кандидата за пензију одвојили за редовна примања након престанка радног века? Збирни глобални одговор вероватно би подразумевао сабирање свеколиког (баснословног) новца који се врти по државним и приватним пензионим фондовима широм света. Ову непознаницу прати једна горка чињеница.
„Пензиони системи у Америци, Кини и још 19 водећих економија света суочили су се лане с финансијским мањком од 1,2 билиона долара. Дотични мањак 2050. године износиће око 15,8 билиона долара (односно 23 одсто очекиваног БДП-а тих земаља те године). Криза која пристиже не тиче се само пензија него и пратећих система здравствене заштите, обезбеђивања смештаја, транспорта, као и неформалних облика друштвене подршке старијима и могућих профила породичних односа. Реформе пензионих система и промене понашања и очекивања појединаца постају нужне”, упозорава извештај Г30, престижне међународне групе финансијских експерата, чији налаз објављује агенција Блумберг.
Наслућена финансијска пензиона катаклизма могла би се избећи продужењем радног века за „најмање четири до шест година”, будући да старије генерације, у поређењу с миленијалцима, изгледа, у просеку живе све дуже, као и снижавањем очекивања дотичних пензионера, сматра Г30. Ко је очекивао да ће у пензији живети са око 75 одсто некадашњих примања, требало би, каже Г30, да снизе очекивања и убудуће се нада да ће се „покрити” са 60 одсто својевременог личног дохотка. Како би у бирачком телу широм света све бројнији пензионери и кандидати за мировину прихватили овакве предлоге, лако је претпоставити.
У међувремену, одакле онолика растућа провалија на рачунима глобалних пензионих фондова? Одговор делимично задире у пословне манире многих пензионих фондова пре кризе 2008, када су најпре члановима обећавали велике и редовне приносе на уложена средства. По приспећу уплата, дотични су новац инвестирали у разне хартије од вредности широм света. Потоње урушавање глобалне привреде, стрмоглављивање вредности некретнина, негативне каматне стопе, и све тањи приноси на хартије од вредности држава и донедавно јаких компанија... довели су многе пензионе фондове на ивицу ризичног задуживања да би намирили обавезе према хиљадама поверилаца. Злокобне најаве нове привредне рецесије, уз истовремено обарање каматних стопа чак и у Америци, подстиче стрепњу да улагања у пензионе фондове доноси нове ризике. Миленијалци то инстиктивно, изгледа, већ осећају.
