Џеда Абумрада, уредника и водитеља култног подкаста „Рејдиолаб” имао сам прилику да упознам јесенас током посете редакцији Њујоршког јавног радија. У разговору са новинарима испричао нам је да се у његовој кухињи спрема нова емисија која ће на прву лопту шокирати бројне софистициране слушаоце, распоређене махом по урбаним срединама пацифичке и атлантске обале САД. Натукнуо је да ће главна протагонисткиња новог шоуа у најави бити особа чије име се „у бољим друштвима” изговара упола гласа, а да ће његова мисија бити да развеје погрешне перцепције о њој и покаже лековита дејства која има по целу нацију.
АМЕРИКА ДОЛИ ПАРТОН: Сетио сам се овог разговора када је пре неколико дана Њујоршки јавни радио лансирао нови Абумрадов ауторски подкаст „Америка Доли Партон”. Одлука да се у први ешелон програмске шеме једног суштински урбаног радија истури икона кантри музике, само по себи представља необичан чин вредан пажње. На који начин се изблајхана плавуша раскошног попрсја уклапа у сведену естетику једног од омиљених медија њујоршких интелектуалаца на први поглед није најјасније.
Оно што, међутим, постаје јасно на самом почетку серијала о Партоновој јесте да она за Абумрада представља много више од „мале из Тенесија” и музе возача камина од Сијетла до Мајамија. Како он прецизно запажа, рефрени њених песама утиснути су дубоко у подсвест свих Американаца, независно од боје њихове коже, религијске или страначке припадности и независно од тога да ли би желели то да признају себи и другима. Другим речима, Доли је једна од ретких уједињујућих константи у дубоко расцепканом америчком друштву.
На идеју да се бави Партоновом као метафором и феноменом Џед Абумрад је дошао уочи председничких избора 2016, када је политичка суревњивост доведена до усијања. „Хилари Клинтон и Доналд Трамп су се међусобно хватали за гушу, на начин који је за многе од нас био шокантан”, испричао је Абумрад за Национални јавни радио. „Без обзира на политичке боје, једноставно смо имали утисак да је све одједном постало веома ружно и непријатно”, додао је он.
А онда је Доли Партон одржала концерт у њујоршком Квинсу, што је Абумрада подсетило на посету једне друге славне личности: „Неколико година раније сам видео да су људи били толико узбуђени када је долазио папа. Имао сам осећај да су се они одабрали Доли у својим срцима.” На поменутој свирци појавила се најшареноликија галерија ликова, коју ваљда једино Њујорк може да окупи, „од трансвестита до посвећених хришћана и хипстера”, и сви они су чекали у реду да уђу на концерт Доли Партон. Баш у тим тренуцима идеја о Доли као „великом ујединитељу” погодила је Абумрада и није му дала мира све док није привео крају постпродукцију свог новог чеда. „Америка Доли Партон” је још једном потврдила да је Џед Абумрад мајстор свог заната, испричавши кроз причу о Партоновој сторију о друштву толико подељеном да готово ни око чега не може да се сложи.
ЗАБАРИКАДИРАНИ У РОВОВЕ: Линије које нас раздвајају ипак врло често нису праволинијске и почињу да кривудају онда када би се најмање надали. Иако се у таквим меандрирањима понекад укаже прилика за премошћавање различитости, слаба је вајда јер чувари демаркационих линија углавном заустављају сваки покушај приближавања.
У последње време прича о политичкој суревњивости све више покушава да се објасни јазом међу генерацијама. Популарна матрица о „бебибумерима”, „миленијалцима” и сада најновијој „генерацији зед” врло је згодна да лаконски објасни све израженији феномен непостојања друштвеног консензуса око било ког питања. Али, да ли се овако сложени друштвени процеси могу озбиљно тумачити искључиво на основу међугенерацијских разлика? Да ли то што је неко рођен у одређеној деценији представља много снажнији уједињујући фактор од заједничких интересовања која могу да надилазе и генерацијске јазове?
Много дубљи и без сумње опипљивији јесте понор који раздваја малобројну и све отуђенију политичку класу ултрапривилегованих од свих осталих. И док се роје разлози за све делотворније поделе маса, врхови друштвених пирамида из сваког новог мешања карата на неки волшебан начин излазе нетакнути – и све имућнији. Не треба зато бити претерани поклоник теорија завере, па се запитати коме такве игре највише одговарају.
Уколико средња класа широм света не почне што пре да проналази неке „Доли Партон” које ће превазићи међусобну расцепканост, онај прави јаз, који не раздваја генерације на „икс”, „ипсилон” и „зед”, већ симболизује расподелу моћи и богатства, могао би да постане предубок и пре него што смо мислили.
