Библиотекар има једно од најфантастичнијих занимања, о којем је Бела Хамваш писао као о послу који има везе са оностраним и подземним световима, а наша књижевница и ликовна уметница Нина Савчић, слично томе, уобличила је свој роман „Власник свега нашег”, у издању „Архипелага”. Према њеним речима, првобитно, име ове књиге било је „Библиотекар”. „Тако сам желела да појачам анксиозност код читалаца. Наслов упућује на јунака који се никад не појављује, за кога и не знамо да ли постоји. Један од првих читалаца рукописа био је Лазар Џамић, наш познати стручњак за маркетинг. Одмах је рекао да наслов треба мењати. Из романа је изабрао реченицу која гласи „Време, подмукли власник свега нашег” и предложио ново име. Наравно, прихватила сам, али свој први роман и даље зовем ’Библиотекар’, каже Нина Савчић за наш лист.
Није случајно што ваш роман отвара цитат из Мопасанове приповетке „Орла”. Слично јунаку ове класичне прозе и ваша јунакиња пролази кроз стања нејасног страха, несазнатљиве границе јаве и сна. Да ли је атмосфера вашег романа узрокована превасходно књижевним световима можда Кафке, Булгакова, Гогоља, Чехова… или је њено порекло у свакодневици, која је и сама често фантастична?
Од Гогоља, затим и од других наведених аутора дели нас много деценија, а ипак елементе њиховог света или осећања њихових јунака препознајемо у овом времену. Свакако су најпре на мене утицали Чехов и Кафка. Они су и укључени у роман. Јунакиња сања Чехова и тражећи његову драму открива тајну библиотеке. Цитира и Кафку. Скривено, истина. То је минијатурна загонетка за читаоце. Међутим, атмосфера романа највише је грађена према контексту у ком живимо, који представља оквир наших дана. Мислим да је основно осећање савременог човека анксиозност. Да ли је сигурност у другим временима била извеснија, не знам. Сада је овако. Водимо дневне борбе са несигурностима, и егзистенцијалним и личним/психолошким. У том паклу не можемо да се осећамо добро. Застрашују нас и прете нам, јасно је онда да је страх први одговор.
Због чега овај свет, сличан ишчашеној стварности „Алисе у земљи чуда”, или мале Дороти из „Чаробњака из Оза”, у једном тренутку читамо као лудило које постаје прихватљиво и нормално?
Добра страна наше адаптибилности, изникла верујем из потребе да преживимо, праћена је померањем граница. Полако почињемо да живимо живот какав никад не бисмо да смо били питани. Ако и постанемо свесни колико смо побегли или колико су нас околности одвукле далеко од наших избора, то приписујемо немању алтернативе. Гутају нас понори у које смо некад само закорачили. Избора има и није само храброст потребна, већ и вера у то да смемо да бирамо. Моја јунакиња је направила избор, неки избор. Заборављамо да нам време свима откуцава. Садашњост доживљавамо као вечност и пуштамо околностима да нас носе својим водама. Свест о коначности уме да пробуди. Кад схватимо да нема више времена, можемо да устанемо против окова у које смо се уплели, да прекинемо и кренемо ка ономе што желимо.
Град је метафизички простор ваше прозе, испуњен бројгеловским ликовима, мало је ту врлине, много хаотичног, кошмарног, оностраног. Какво је ваше схватање урбаног и људског живота у њему?
Управо такво, али не само такво. Град нас меље, оптерећује нас звуковима, одузима индивидуалност, тера нас да присуствујемо... али и даје просторе слободе, нуди разне садржаје. Моја јунакиња је посматрач, она тако учествује у лудници коју зовемо живот у граду. С друге стране, можете и да се укључите. Град повезује. У граду нисте сами. Себе називам „салонским пољопривредником”. Сањарим о животу у природи, о огромном небу које не секу кровови зграда, у кући поред баште где бих сама гајила воће и поврће. Међутим, моја природа очишћена је од много чега што чини природу. У бајковитој слици која ме мами нема блата, инсеката... Имам градско, ирационално поимање живота у природи, оно које је формирано на сликама из каталога путничких агенција. На крају увек схватим да је мој избор град, некад баш Београд. И повремено бекство у природу. Са вај-фајем, обавезно. Зато сам „салонски” житељ планинског села.
Да ли на ваше уобличење света града утиче и визуелни део вашег образовања, једна постмодерна, сликовна, медијска, филмска ситуација?
Утиче, наравно. Све време писања романа, пред очима су ми била Де Кирикова дела. Град који ћути, само сенке и скулптуре, посебна светлост. И Скорсезеов Тревис, који аутомобилом блуди по улицама и сведочи њујоршкој фриволности. Можда Фон Трирова „Меланхолија”. Тишина деликатних Роткових великих платана која симболизује приватност дома. Слика снега који је падао док је Акакије Акакијевич ходао завејаним улицама. Чеховљева сликарска решења при описима. Све то је утицало. И још много тога чега нисам свесна. Визуелни део мог образовања или интересовања можда је чак важнији од литерарног... Ако смем да признам.
Постоји део приватности и затворен универзум библиотеке, али нешто другачије од рајске, борхесовске. Због чега ова библиотека поседује кутије уместо стварних књига, a улазак у њу наликује на фаустовски уговор?
Заиста сам радила као замена за библиотекара у једној школи на рубу Београда. Библиотека је била изузетно богата, имала је невероватан фонд књига. Нико није ушао да позајми књигу за месец и по дана. Зар је битно да ли су на полицама кутије које имитирају књиге или књиге које нико не чита! Иза тога стоји и питање колико смо изневерени у свету у ком живимо. Шта је стварно, шта је лажно, јер много је лажи око нас. Што се тиче „фаустовског уговора”, веома условно схваћене метафоре о непромишљеним изборима, опасној трговини, прихватању последица, непознавању себе, похлепи... то чинимо сви. Правимо компромисе и плаћамо их. Некад се преваримо, увидимо то али помислимо да не можемо назад, заборављамо да је Мефисто у нашим споразумима човек као и ми (Мефисто смо често баш ми). Схватиће или неће схватити да прекидамо уговор, међутим због тога нећемо изгорети у паклу. Душу чувамо на друге начине.
