Ирачки премијер Адел Абдула Махди у петак је поднео оставку како би „сачувао крв народа” после двомесечне ерупције социјалног незадовољства и бруталног одговора режима који је током двомесечних протеста широм земље убио више од 400 демонстраната.
Одлазећи премијер, који је на власти био нешто више од годину дана, у саопштењу је рекао да ће влада да „преиспита опције” које су јој на располагању како би се стишали немири који су почели због поскупљења горива, да би потом прерасли у бунт због недостатка основних сервиса, високе незапослености и несмањене корупције у врховима власти.
„Преиспитивање опција” свакако ће се односити и на анализу односа са Техераном после упада и паљевине иранског конзулата у светом шиитском граду Наџафу, инцидента који је озбиљно угрозио односе Ирана – једине шиитске државе на свету – и Ирака – земље у којој су шиити већина.
Паљење конзулата у Наџафу, граду у коме је неко време провео и вођа иранске исламске револуције алатолах Хомеини, пропраћено је демонстрацијама у јужном граду Насирији и у Багдаду, а у сукобима су убијена најмање 62 демонстранта.
Досад најснажније испољавање антииранских осећања уследило је због подршке Техерана влади у Багдаду коју демонстранти покушавају да сруше. Пре месец дана сличан напад на ирански конзулат забележен је у другом најсветијем шиитском граду у Ираку Карбали, а 2018. нападнут је ирански конзулат у Басри.
Инциденти су потврда да је социјално незадовољство јаче од верских спона које исламску републику везују с Ираком. Ирачки демонстранти недвосмислено су антииранским расположењем показали да сматрају да су ирачки лидери под утицајем или Ирана или Сједињених Држава, сила које се више брину о јачању свог регионалног утицаја него о потребама обичних Ирачана.
Откако су демонстрације почеле у Багдаду, шириле су се на претежно шиитски југ земље и постајале све масовније јер су снаге безбедности агресивно покушавале да их разбију сузавцем, воденим топовима и коначно бојевом муницијом.
Усмеравајући незадовољство према Ирану, већинско шиитско арапско становништво Ирака превладало је традиционалне секташке поделе према мањинским сунитима који су били на власти у време Садама Хусеина, а касније чинили језгро Исламске државе, која је шиите прогласила за „исламске јеретике”.
Обједињени у социјалном бунту, Ирачани славе оставку премијера Махдија, а шта ће бити с интересима Ирана, који је од америчке интервенције 2003, а посебно после повлачења америчких војних снага из Ирака 2011, пажљиво радио на јачању „специјалних веза” с Ираком?
Махди је први ирачки председник владе који је поднео оставку, придружујући се тако бившим премијерима Хајдару ел Абадију и Ибрахиму ел Џафарију, који су такође показивали наклоност према Техерану иако су били бирани уз америчку наклоност.
Многе ирачке странке које доминирају у парламенту имају везе с Ираном, а неке проиранске милиције недавно су укључене у ирачке оружане снаге. Командант Народних снага за мобилизацију, паравојних група чије су најутицајније фракције везане за Иран, већ је запретио да ће „одсећи руку” сваком ко се приближи најутицајнијем ирачком шиитском лидеру, великом ајатолаху Алију ел Систанију, који је у петак позвао парламент да ускрати подршку актуелној влади.
Други популарни шиитски свештеник Муктада ел Садр поновио је захтев за оставку владе и упозорио оне који су запалили конзулат да провоцирају жесток одговор власти: „Не дајте им покриће да окончају вашу револуцију и клоните се верских места.”
Проиранске снаге наставиће да играју на карту шиитског јединства не желећи да се супротставе ирачким шиитским лидерима који имају симпатије за демонстранте, али свакако не желе раскид с Техераном.
Протести у Ираку, као и они недавни у Либану, отворили су питање односа човека од религије и човека од политике у друштвима у којима се вера и политика преплићу, а разне странке предводе религиозни лидери који веру користе да би добили имунитет од политичких критика. То је опасна коцка.
Да ли ће инцидент у Наџафу бити окидач за још крвавије обрачуне или ће се ситуација смирити после Мaхдијеве оставке? Како би избегли насиље, студенти у Багдаду покренули су кампању бојкота иранских производа, што је њихов одговор на растуће уплитање Ирана у политички, економски и верски живот Ирака.
Различити симболизми указују на промену расположења ирачких шиита према Ирану. У току је покушај дистанцирања од власти у Техерану. Порука је јасна: Ирачанима су пречи интереси Ирака него Техерана упркос свим везама између две земље.
Заокрет у расположењу лако би могао да изазове одговор Ирана који сигурно није спреман да се олако одрекне политичког капитала који је стекао у Ираку. Уосталом, утицај Техерана на Багдад један је од кључних фактора који одређује политичке токове на Блиском истоку.
