субота, 14.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:26
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: СИНИША ПАВИЋ, сценариста

Наше доба није наклоњено херојима

После Шурде, Гиге Моравца и Шојића, стиже Чичановић и нова телевизијска серија коју је славни сценариста (86) из Власотинца диктирао стенографкињи у Београду
Аутор: Александар Апостоловскинедеља, 01.12.2019. у 23:25
(Фото А. Васиљевић)

Синиша Павић не намерава да напусти Власотинце у које се склонио из Београда. Далеко, на југу, славни сценариста најгледанијих телевизијских серија је и у осамдесет шестој години у одличној форми. Доскора је писао по старински, хемијском оловком, не користећи компјутер ни писаћу машину, а нову серију, ако ћемо говорити буквално, није ни написао. Диктирао је сценарио телефоном стенографкињи Тањи у Београду. Павић је стварао за своју душу, удаљен од престоничке вреве.

У експлозији нових серија на све више телевизијских канала, протеклих месеци, приказује се седам нових серија, али је најгледанија била „Породично благо”, која се репризира десети пут.

„Бољи живот” се прошле године приказивао два пута у Босни, у Хрватској су га репризирали два пута у последње четири године. Младе генерације су је прихватиле исто као и њихови родитељи када је била премијера, рекла је недавно Светлана Цеца Бојковић, коју и данас по региону зову Емилија. И даље верују да је супруга Гиге Моравца.

Загребачки публициста Борис Постников написао је да „Бољи живот” захвата неупоредиво шире него савремени филмови, медијске вести и коментари, колумне и политичке анализе, открива исто што и они, па онда још више. Зато га у ишчекивању нових реприза вреди потражити преко „Торента”. Ако је доиста био квалитетнији од времена у којем је настао, онда је неупоредиво бољи од времена у којем га данас гледамо. Или, што би се рекло, од великих идеја и очекивања остале су само оне Шојићеве.

Кад Павићу поменем репризе, он ми узвраћа констатацијом: „Сви знају за Улицу Теодора Драјзера у Београду, али ретко ко зна ко је он. А зашто.” 

Зато што после рата овде није ни штампан, иако је, по мени, највећи амерички писац и без његових дела се не може разумети Америка, оваква каква је данас, каже Павић.

Прва сезона нове серије Синише Павића „Јунаци нашег доба” ће имати 21 епизоду, а на РТС-у ће се емитовати од 16. децембра до петог јануара, свакога дана.

Ко је у новој серији препознатљив као јунак свога, односно нашега доба? Какав је његов фото-робот?

То је извесни Чичановић, игра га Игор Ђорђевић, по занимању је, како његова жена каже, држач кишобрана лидеру своје странке, човек који је изгубио некадашњи сјај у очима своје супруге и који губи ауторитет код своје деце, задужен и презадужен, човек који се у новом добу није снашао и који је готово потпуно изгубио самопоуздање и углед у породици. У серији је ово ипак његово доба, јер неочекивано, и такав какав је, може доћи на одговоран и висок положај. Ту почиње његова лична драма, до тачке када мора да се одлучи између очувања свог личног дигнитета, могућности да исправи кичму, да, како се каже, сачува образ или да прихвати понуђени губитак идентитета. Постоји ли данас уопште другачији избор, какве су последице, колико је неко спреман да уопште бира, између осталог, и јесте тема ове серије.

Ако се нова серија зове „Јунаци нашег доба”, ком добу припадају ваши ранији јунаци? Могу ли се последњих пет деценија нашег друштва скенирати кроз ликове ваших серија?

Имали смо раздобља која називамо добом. Моје доба у којем сам се родио у историји је могло да буде обележено као доба Хитлера или доба нацизма. Срећом, ја сам у том добу живео само четири окупационе године и наступило је једно друго доба, које је веома много обећавало. Али ме је то доба обележило. У тим годинама дете највише у себе упија утиске, прима начин понашања старијих, вредности друштва у којем је расло. Ја памтим доба Краљевине Југославије, фашистичку окупацију и наступање новог доба на крају Другог светског рата које је веома много обећавало.

Шта се од силних обећања остварило?

Моја искуства као писца акумулирала су се управо тада, у том новом добу које је изгледало као време огромних могућности, велике слободе. Иза нас је остало једно зло време. Пишући у том новом добу мој први роман „Вишња на Ташмајдану” уносио сам у њега сав тај полет у којем смо одрастали у послератним годинама. Били смо весела генерација, ведра. Понекад смо међу собом, као добри другови, говорили шта ћемо бити и шта ћемо радити кад одрастемо. Било је то време велике личне скромности и сиромаштва, великих идеја и велике лаковерности, својствене младим људима. Брзо смо се суочили с непотизмом, егоизмом, цинизмом, с бахатошћу коју доносе власт и богатство. Али и поред свих разочарања заувек сам сачувао занимање и поштовање за људе јаког карактера, способних да поднесу жртву, да не кукају и да се храбро носе са животом.

Чини ми се да данашње младе генерације немају те особине.

Сазревајући, уверио сам се да велике катаклизме, као Други светски рат, траже заиста велике јунаке, пожртвоване људе, оне који ће све дати од себе да одбране оне које воле. И да, нажалост, у таквом добу оду они најбољи, а преживели се покажу не баш достојни њихови наследници. Па ни њихови потомци и следеће генерације нису одрастале уз велике примере и узоре који би били инспиративни.

Ко је вама био инспиративан?

Људи из моје непосредне околине од којих су неки изгубили живот као партизани, неки у логору Јасеновац, а највише међу њима моји родитељи, који су и данас особе којима се у мислима обраћам кад сам у некој животној дилеми и пред алтернативом како поступити и шта написати.

Први ваш јунак који је обележио једно време је Шурда у „Врућем ветру”. И данас сви знају ко је Шурда, иако је серија емитована први пут још пре 40 година, уочи смрти Тита.

Ако бих своје серије смештао у доба у које сам их писао, онда би „Врућ ветар” био доба стабилне државе, у коме је сваки Шурда могао да се бори и избори за правду, породицу, за кров над главом и да одбрани своју емоцију и љубав пред онима који имају више и могу да све то наруше.

Хоћете да кажете да је Шурда имао могућност избора и није се смирио док није нашао себе? Да ли је такву могућност имао Гига Моравац у „Бољем животу”?

То је још био систем у коме је такав лав, какав је био Гига, могао и успевао да се избори са смутљивцима и стубовима друштва какви су били Јатаганац и Курчубић, још се, мада тешко, разумевао на свој начин с децом и женом. И успевао да одржи и очува породицу и себе као личност.

„Бољи живот” је говорио о времену када је такав поредак почео да нестаје, да се урушава, а породица постаје угрожена свим невољама које доноси крај једне епохе и једног друштвеног система.

Онда су „Срећни људи” постали слика једног доба које је код нас упамћено као такозване деведесете у којима су рођена многа зла која нас до данас прогоне. Кријумчари, профитери, беспослица, немаштина, пропаст свега за шта смо мислили да ће трајати деценијама.

Симболе јунака свога доба, какви су били Шурда и Гига Моравац, сменили су неки нови јунаци вешти у превари, силеџијству, стварању подземља и уништавању институција. Наступило је онда раздобље кад од великих идеја, идеологија није остало ништа, па су моји јунаци покушали да се врате вредностима готово већ заборављеним, јединог стварног блага, блага породичног.

Споменимо ту и доба које је требало да наступи тако што ће у ову земљу јурнути поплава милијарди долара, кад је симбол тог очекивања и прави јунак тога доба био Горчило, који је овде личио на спасиоца, а који је побегао од америчке полиције и стигао овде, као ујка који нас спасава да би од стране наших наивних јунака промовисан у почасног грађанина коме се сви клањају.

А где је ту Шојић, за кога је Александар Тијанић рекао да је бесмртан лик?

Шојић је увек био међу нама, а како су друштвене вредности пропадале тако се он размножавао невероватном брзином у свим друштвеним сферама и постао један од најпрепознатљивијих јунака. Али пошто је Шојић неуништив, он ће постати јунак сваког нашег доба, мењајући облике, функције и умножавајући своје богатство.

У новој серији, која говори о нашем добу, наши губитници и јунаци боре се са свим оним што су нам у наслеђе оставили разни Курчубићи, Јатаганци, лажни италијански грофови и мафиозе, Горчила и Шојићи.

Зато је назив серије „Јунаци нашег доба” двосмислен јер појам јунака се у литератури а и у свакодневном животу употребљава и у позитивном и у негативном смислу. То свакако нису класични јунаци. Ова серија их тражи међу губитницима којима је простор друштвеног деловања скучен, али који не престају да се боре и у тој борби која је често пуко преживљавање сачувају људскост и осећај за емпатију и морал.

Има ли у вашој серији места и за класичне јунаке, попут професора у школи који је недавно спасао децу од наоружаног манијака, ризикујући сопствени живот?

Он је јунак за сва времена и за свако доба. Али с нашим добом његова битна веза је то што не може да добије сталан посао, па ради уместо других који су за тај посао плаћени. Ово доба није наклоњено таквим јунацима. Само у овако пометеном стању духова може једном јунаку какав је Стјепан Стево Филиповић да се одузме улица с његовим именом и додели неком некадашњем усташи. Чак и ако нису знали коме поклањају улицу народног хероја, и да је у питању усташки зликовац, нема разлога да се такав херој замењује неким фудбалером који је одиграо десетак утакмица за државни тим. Али проблем овог доба је баш у томе што они који одлучују о томе не знају историју, не знају податке, не знају чињенице, а одлучују.

Многи, нарочито млади, одлазе из Србије, тражећи у другим земљама бољи живот. Да ли га проналазе?

У серији имамо онога који хоће да оде и онога који је некада отишао и враћа се као веома богат човек. Њихов случајни сусрет и однос има веома узбудљиву развојну линију и даје одговор на ваше питање о цени коју плаћају и једни и други. Обојица су губитници, а добитници они на које нисмо ни помишљали.


Коментари16
4efec
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Kira
Ne treba preterivati. Sve je to samo socijalna sapunica.
Oskar Skrinjar
Sinisa Pavic je sjajan pisac.
dzordz
dok smo gledali nevedene serije, paralelno smo ziveli, kako smo mogli i znali. drustvo i drzava su pretrpele katastrofalne lomove, mislim da mi nismo krivi sto nas je nemacka napala tri puta u XX veku. gospodin s.pavic, je vredan svedok, propovedac. pa kome se svidja, svidja. ni sam ne znam da li se meni sve to desavalo ili sam sanjao, ali ako g. s.pavic tako kaze verujem mu. i da dodam da se uposte ne zna kako treba da izgleda nase drustvo za 10, 10 ili 50 godina.
Raca Milosavljevic
... veliko hvala i postovanje za gospodina Pavica ... pomaze nam da se nasmejemo i pogledamo u ogledalo u ovim turobnim vremenima ... malo li je ...
Milijarda Klisura
Zao mi je sto je gospodin Pavic preksio obecanje od pre nekoliko godina da nece pisati nove serije. Vruc vetar je bio odlican, donekle bi i Bolji zivot mogao da prodje, a sve posle toga je mlacenje prazne slame i ulagivanje najnizim, najprizemnijim ukusima. Perspektiva malog coveka, i slicne kvaziumetnicke besmislice. No, kao i Zadrugu, Farmu i ostale popularne programe tog tipa, nasa dicna, prosecna publika obozava takva "remek dela". Neka samo uzivaju!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља