субота, 14.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:26
ИНТЕРВЈУ: ЖИЛИЈЕН САНДРЕЛ, писац

Универзална прича о љубави мајке и сина

Када се нађемо пред животним искушењем, није нам патња одскочна даска. Оно што нам омогући да се повратимо јесте прихватање да је то што се догодило сад саставни део нашег живота
Аутор: Велимир Младеновићнедеља, 01.12.2019. у 21:12
(Фо­то Pa­sca­le Lo­ur­mand)

Жилијен Сандрел, француски писац млађе генерације, светску славу стекао је својим првим романом „Соба чуда” (Лагуна, 2018), у ком на лирски начин испитује однос мајке и сина, питање родитељства и испитивање сопствених грешака. У разговору за „Политику” открива своје књижевне почетке и узоре и зашто је за њега овај роман заправо оптимистична прича.

Kако сте почели да пишете?

Увек сам желео да пишем. То је био дечачки сан, у неку руку. Кад сам био дете и кад би ми постављали уобичајено питање: „Шта желиш да будеш кад порастеш”, ја бих увек исто одговарао – писац или редитељ.

Ова жеља, ова потреба за писањем ми се снажно вратила пре четири године. Одлучио сам да идем до краја у писању романа, написао сам „Собу чуда” и „Калман–Леви” је одлучио да га објави.

Ја пишем да бих испричао приче, поделио их с другима. Увек ме је фасцинирала моћ писања – било да се ради о роману, било о филму, било о музици. Као читалац или гледалац, волим да се препустим причи, свету с ликовима за које се вежем и кроз које могу да доживим ствари које не бих доживео у правом животу. Волим да се предам емоцијама. Писање има моћ да створи интензивна, јединствена осећања, то је оно што ме занима.

„Соба чуда” је ваш први роман и први који је преведен на српски.

Знати да ова прича постоји на енглеском, шпанском, италијанском, јапанском, немачком, исландском, сада и на српском и ускоро на филмском платну јесте апсолутно предивно.

То је огромна срећа, свестан сам тога. Књига се и објављује да би била читана.

Неизмерно сам срећан због судбине Телме и Луја. Из повратних информација читалаца схватам да прича о љубави мајке и сина дубоко дира људе, на прилично универзалан начин, независно од култура и генерација. Уживам у сваком тренутку онога што се дешава, у свакој мрвици. Бескрајно сам захвалан пријему који је моја књига имала код различите публике, били они читаоци, власници књижара, новинари, блогери. Већ две године упознајем изванредне људе.

Који су писци и књиге вашег детињства?

Као дете, обожавао сам Роалда Дала, дела из зелене библиотеке или стрипове Астерикса... После сам открио Агату Кристи (коју и даље много волим) и, кроз школу, одређен број дела која би се назвала референтним... Међу њима су ми се посебно свидели Ками и Мопасан. Међутим, немам неког култног аутора у правом смислу речи. Данас, углавном, читам савремену фикцију.

Шта сте научили од колега, савремених писаца?

Читајући, пре свега, научио сам да препознам оно што волим да читам и што ме занима као аутора: волим фикције са снажним интригама, добро изграђеним ликовима и с много емоције. Нисам велики љубитељ аутофикције, много више волим све што потиче из маште.

Неколико „колега савременика” које ценим: Делфин де Виган, Давид Фоеникос, Грегоар Делакур, Фред Варгас или пак Џилијан Флин, Арто Пасилина... Прилично разноврсно, али увек врло романескно.

Ваш роман „Соба чуда” је, према вашем мишљењу, оптимистична прича?

„Соба чуда” је један мало луд подухват мајке која покушава да поврати сина из коме тако што остварује сваки његов сан, прича му их, а он их кроз њу проживљава... Мислећи да ће му то, ако он чује своје невероватне догодовштине, можда дати жељу да се врати у живот.

Прича коју сам желео да испричам, Телмина прича, јесте прича о позитивној трансформацији, о иницијаторском путовању са скоро четрдесет година. Након синовљеве несреће, Телмин живот се окреће наопако. Телма открива саму себе, боље себе разуме и слуша. Овај догађај је тера да постави себи права питања о „важним стварима у свом животу”, да се поново изгради, пронађе сопствени пут.

Пожелео сам да говорим о свему томе у једном тону који је истовремено озбиљан – јер је почетна тачка драматичан догађај – и лаган. С трунком лудости, кроз луда искуства која адолесцент од дванаест година може желети да проживи... Јер живот је и то. Не слушамо довољно дете, адолесцента који још увек чучи у нама, а како је добро кад пустимо све!

Верујем у моћ узимања одређене дистанце и оптимизма. Мислим да, када се нађемо пред животним искушењем, није нам патња одскочна даска. Оно што нам омогући да се повратимо јесте прихватање да је то што се догодило сад саставни део нашег живота. Онда када прихватимо новину, а да је не поричемо упркос болу, можемо се поново окренути будућности, која ће неминовно бити другачија од оне коју смо замислили пре искушења. Мислим да је то, делимично, пут који Телма прелази у току романа.


Коментари0
e8488
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља