субота, 14.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:45

О Пушкину, из другачијег угла

Главна ваздушна капија Русије, некадашњи Аеродром „Шереметјево”, данас поносно носи име „А. С. Пушкин”
Аутор: Жељко Шајнпонедељак, 02.12.2019. у 20:00
(Александар Пушкин, Аутопортрет, 1820.)

Специјално за „Политику
Москва – „Два осећања су нам дивно присна – у њима срце стиче храну ‒ љубав према свом огњишту и љубав према гробовима предака. На њима је од памтивека, вољом самога Бога, заснована човекова самосталност, залога његове величине”, речи су којима нас на човекову суштину подсећа Александар Сергејевич Пушкин. Његова дела сврставају се међу највеће доприносе Русије глобалној универзалној култури. У част овог великана руске књижевности аеродром у Москви носи ново име ‒ „Александар Пушкин”.

Главна ваздушна капија Русије, некадашњи Аеродром „Шереметјево”, данас поносно носи његово име. Путници, када кроче на тло Русије, имају прилику да се подсете његовог имена и стваралаштва, чији значај превазлази границе Русије. Имали смо част да управу ту, на Аеродрому „Александар Пушкин”, разговарамо о њему и овом књижевном богу приђемо из нешто другачијег угла од оног који нам нуде визије књижевних критичара.

Наш саговорник професор кривичног права Анатолиј Валентинович Наумов на почетку разговора подсетио нас је на Гогољеве речи о Пушкину: „Пушкин је изванредна појава и, можда, јединствена манифестација руског духа: то је руски човек у свом развоју, у којем ће се можда појавити за две стотине година.” Но, у години када се навршава 260 година од његовог рођења ‒ нема новог Пушкина, закључак је нашег саговорника.

Јединствен, непоновљив. „Пушкин је наше све”, рекао је А. А. Григорјев. Ова сажета реченица, заправо, говори много. О томе шта то Пушкина издваја од осталих књижевника, а морамо истаћи да је Русија власник непроцењивог књижевног блага, професор Валентинович је рекао: „Пушкин је имао способност да се саосећа са другим националностима и религијама у њиховим идејама о моралу, добру и злу.„ Као пример, навео је да су 1835. године биле објављене Пушкинове „Песме Западних Словена”. У некима је, као основ, узет превод песама Вука Караџића, а једна од њих, „О Ђорђу Црном”, доказ је његовог интересовања за личност вође српске побуне против Турака.

Пушкинов писаћи сто (Фото Википедија/RIAN archive)

Љубав је код Пушкина главни покретач живота и надахнућа. За њега важи да се током живота с лакоћом заљубљивао у многе жене, те многи истичу како је због љубави ‒ дисао, живео и умро. Тешко је издвојити само неколико најлепших Пушкинових стихова посвећених љубави и онима који уживају у њеним чарима. Као великог познаваоца и поштоваоца Пушкиновог рада, нашег саговорника смо упитали које би он стихове издвојио као најлепше и најснажније. Он је издвојио следеће песме: „За ***”, „Волео сам вас…”, „Мадона”. У свакој од њих, како је рекао, долази до изражаја неки специфични аспект љубавног односа. „У првој је то изузетно снажни осећај заљубљености, која можда није једина у животу, може се поново појавити и у томе јесте перспектива, без које живот постаје досадан и безнадан. У другој долазе до изражаја осећања зрелог човека кога је његова вољена напустила, али заувек остала у његовом сећању, па јој он жели срећу. У трећој видимо интензитет истинске сексуалне страсти, природне, која није повезана с бурним темпераментом субјекта. Мислим да је у прози само И. А. Буњин успео то да опише у својим ’Тамним дрворедима’”, рекао је.

У Пушкиновој поезији, како примећује професор, поред љубави постоје две врсте љубоморе. Управо ту тезу он обрађује у својој новој књизи о Пушкину, која ће изаћи до краја ове године. Упитали смо га да нам приближи овај став. „Можемо рећи да за Пушкина постоје два нивоа љубоморе. Као прво, љубомора је за њега готово неизбежни пратилац љубави. У писму својој супрузи, 12. маја 1834. године, Пушкин је написао: ’[...]мој анђеле! Наравно, нећу бринути о томе што ћеш пропустити три дана без писма, као што нећу бити љубоморан ако ћеш и три пута плесати валцер с неким гардистом. Из овога још не произлази да сам равнодушан и нисам љубоморан.’ Друга врста љубоморе, према Пушкину, долази до изражаја у злочину. Таква љубомора је обично повезана са осветом због чињенице да обожавани предмет не узвраћа љубав (’Умри и ти!’).„ Као угледни професор кривичног права и добитник националне књижевне награде у области права, закључио је да је и у овом случају „Пушкинова позиција врло блиска модерној интерпретацији социо-психолошког садржаја љубоморе као мотива злочина у кривичном праву”.

Размишљајући о Пушкиновим делима из угла који нам је приближио професор Наумов, напуштамо московски аеродром, који се по вољи грађана, а не политичара, сада зове „Александар Пушкин”. Руси се и те како поносе својим песником светског гласа. Ништа мање не треба да буду поносни ни Срби.

Херцеговац Сава Владиславић Рагузински био је у служби императора Петра Великог. С једног путовања са собом је у Русију довео осмогодишњег дечака из Етиопије, кога је купио на пијаци робова у Истанбулу и даривао га Петру Великом. Дечак је на крштењу добио име Ибрахим Петрович Ханибал. То је био Пушкинов прадеда.

„Не, нећу ја сав умрети – душа ће ми у светој лири надживети прах и неће иструлити... И дуго ћу бити драг народу зато што сам лиром будио лепа осећања, што сам у мом окрутном веку прославио слободу и тражио у цара милости за оне који су допали невоље”, речи су бесмртног Пушкина.


Коментари5
5c882
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sreto
Bravo.Odlican tekst. Predlazem ljudima u "Politici" razmisle da autoru dodele adekvatnu nagradu. Hvala
Радован ЧЕТВРТИ
Диван чланак. Хвала аутору и Политици.
zoran stokic
Puškin je nesumljivo imao pravo kad se žalio na negativne društvene i kulturne posledice koje je za sobom ostavilo tatarsko osvajanje Rusije "nisu doneli ni algebru ni Aristotela"; 250 god nalazila se Rusija u sastavu jedne despotije; isto možemo da kažemo i mi povodom otomanskog osvajanja srpskih zemalja. "Tatari (kao ni Turci) nisu imali ništa zajedničko sa Mavrima (osvajačima Španije). Kad su osvojili Rusiju (Srbiju), nisu zemlji doneli ni algebru ni Aristotela"! Slično to nije ni Vizantija..
DAN
Gospodine, Vizantija je nama Srbima i Rusima donela kulturu, ponajviše antičku grčku, veru praoslavnu i pismenost. Srednjevekovna Srbija je, iako u ratovima sa istom, kulturno kopirala Vizantiju i imala želju da je zameni ! Mavri su bili faktički Arapi, mnogo kulturniji od Turaka tog vremena a posebno Tatara.
Препоручујем 6
Заврам
Неко и читав век проживи, дубоку старост доживи, а не остави свету толико, колико је Александар Срегејевич Пушкин, заувек вољен, поштован, драг небројеним читаоцима. Хвала аутору на овом дирљивом подсећању на дела непролазне вредности, на поучну причу о особеном песнику, који никада неће "сав умрети...".

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља