петак, 13.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:56
ИНТЕРВЈУ: ЗОРАН ЋИРИЋ, писац

Апокалипса је ту и то треба да нас весели

Замислите какви смо ми небески проклетници и архетипски негативци када нас након кривице за сваки рат и сваку кризу, ускоро буду оптужили и као главног кривца за предстојеће глобално чистилиште
Аутор: Марина Вулићевићуторак, 03.12.2019. у 15:27
(Фото лична архива)

Београд се на референдуму отцепио од окупиране Србије, после копнене инвазије из 1999. године, у приповедном свету новог романа Зорана Ћирића „Ланац слободе”, у издању „Дерете”. Стални топоним и митски град у прози овог аутора – Нишвил, постао је ту нова престоница Администрације за Доњи Балкан, Главног федералног уреда и нове Унионистичке владе Србије, у свету који је подељен на административне зоне и где вршљају страни плаћеници. После убиства Сотира, који је био главни човек Нишвила, враћа се Јордан да испуни обећање и освети друга из некадашње тајне полиције… Зоран Ћирић један је од наших најконтроверзнијих аутора, до сада је објавио тридесет књига различитих жанрова, добитник је бројних признања, па и престижне Нинове награде.

Ваш роман био би дистопија, када би његово време била будућност, међутим, ви сте створили прозну стварност која почиње већ од ратне 1999. године, а то је криминална и колонијална слика Нишвила. Зашто све почиње том годином?

Најпре, једна важна напомена – не постоји будућност у мојим романима. А не верујем да је икада постојала и изван књижевности. Никада нисам пожелео да напишем ни историјски роман ни неку футуристичку повест. Радња овог романа дешава се у данашњем времену, а већ добрано заборављени ратни догађаји из 1999. године овде служе као замајац главној причи и свакојаким акцијама које је прате. Пазите, једини „дистопијски” моменат у роману јесте то да се након почетне фазе бомбардовања догодила копнена инвазија те да је Србија после пораза у том рату окупирана уз још један битан детаљ – а то је да се Београд након проглашења „свеопштег мира и победе толеранције над екстремизмом” на референдуму добровољно отцепио од Србије те тако Нишвил постаје главни град онога што је преостало, односно онога што је Администрација за Доњи Балкан одлучила да се Србијом има звати. А зашто све почиње том 1999?

Па, одговор је врло прост и јасан – бомбардовањем Србије започео је трећи светски рат, не као књижевна фикција већ као политичка и војна реалност у којој покушавамо да живимо преживљавајући своју смрт сваког божјег дана, поново и поново. Али и томе ће ускоро доћи крај. О том крају приповеда „Ланац слободе”. Просто речено, „српски случај” је дефинитивно закључен. Али, игра је много већа од Србије или било које друге државе и народа – апокалипса је у току и то је оно што би Србе требало да весели. Замислите какви смо ми небески проклетници и архетипски негативци када нас након кривице за сваки рат и сваку кризу, ускоро буду оптужили и као главног кривца за предстојеће глобално чистилиште.

Америка ту игра главну реч. Да ли је то због вестерна, једног од ваших омиљених жанрова, ваше љубави према америчкој књижевности, или због „геополитике”?

А како другачије? Напросто, ништа без Америке, у сваком смислу. Припадам генерацији која је стигла да иживи данас већ упокојени „амерички сан”, а ту величанствену илузију не чине демократија, суперматеријализам и потрошачки менталитет, већ блуз, џез, рокенрол, као и Холивуд из оног „златног доба”. Јесте да су Руси, још од појаве Гогоља перманентно број један у светској књижевности, али оно најважније у уметности 20. века створено је у Америци и то од америчких робова и њихових потомака, као и белосветске сиротиње која је тамо нашла уточиште. Нема тога у књижевности или сликарству што се може мерити са „great black music”. И нема тог позоришног дела које се може мерити са холивудским класицима. Тако да већ одавно имам изграђен естетски став који гласи: „Ако у неком књижевном делу нема рокенрола, онда је та књижевност ирелевантна и углавном безвредна и безначајна.” Наравно, у академски затуцаној земљи попут паланачке Србијице, бити рокенрол писац значи бити разапет на триста крстова, што сам осетио нимало метафорички.

Због чега вам је привлачан мотив освете, самог човека против свих?

За разлику од неких мојих претходних романа, овде главном јунаку освета служи само као маска за много опакији наум који жели да оствари. Јордан не лови убицу свог најбољег друга из претходних ратова и претходних примирја, Јордан лови сопствену сенку побеђујући ту досадну и прецењену савест, заједно са етичким кодексима, којих се готово детињасто држе они који су прешли са оне стране закона зарад славе и херојства. Јордан није десперадо попут већине мојих јунака. Он жели да победи тај по њему отровно заводљиви свет легенди, сматрајући сву ту херојску митологију детињастом будалаштином и манипулаторском лагаријом.

Ту побеђује онај ко преживи. Како се преживљава у „жанровском” свету изван закона, окорелом у злочину? Постоје ли различити жанрови не књижевности, већ стварности?

Дубоко у срцу, нико у „Ланцу слободе” не очекује да ће преживети нити мисли да то заслужује. Чудна је то скупина ликова, личе на обезглављене ловце на скалпове... Да, ово је врло маштовито питање али, нажалост, у Србијици је вишедеценијска пандемија политизације довела до такве мутације да нема ни жанрова ни стварности, ни закона, ни преживљавања... Постоје само злочини који се славе као свете краве исклесане у мермеру– исклесали би их господари Србијице у злату, али незгодно је због „Златног телета”.

На шта личи победа у свету у којем су сви губитници?

Личи на милостиву смрт. А само је брза смрт подношљива за оног који верује да је победио у руском рулету без испаљеног метка – што је типично за натоизираног Србина из „круга двојке”. Такви фини духови не могу да престану да брину о свом праву на бесмртност.

Више него у претходним вашим књигама, ова обилује фаталним „филм ноар” женама. Какав су оне зачин?

Оне нису зачин, оне су главно јело. Оно од чега су сачињени снови и оно што од реке Стикс прави џакузи.

Не постоји прошлост; постоји само заборав за памћење, то је цитат из ваше књиге. Где и када бисте волели да будете цитирани?

Цитирају ме одавно али увек погрешно – Срби су патолошки лажови који презиру све што им се не уклапа у њихове митоманске трачеве, брзо и лако заборављају све оне гадости које су учинили као и ужас који је њима учињен. Међутим, и поред тога не умеју да праштају јер су непоправљиви завидљивци. Е, зато ће ме спомињати и када последњи Србин постане унијаћени гастарбајтер.


Коментари0
d1269
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља