петак, 13.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:24

О најмлађем четнику бринула партизанка

Србољуб Туфегџић је рођен у планини и све време рата провео је с војницима свога оца Војислава, команданта Церског корпуса. – Мајка Драгослава се жртвовала да му спасе живот
Аутор: Мирољуб Мијушковићуторак, 03.12.2019. у 20:00
Србољуб са четири године (Фо­то лична архива)

Шабац – Србољубу Туфегџићу кумовао је пуковник Драгослав Рачић, командант Церско-мајевичке групе корпуса ЈВуО (Југословенске војске у отаџбини), чији је један од највиђенијих официра био његов отац, мајор Војислав Туфегџић, командант Церског корпуса. Србољуб је рођен крајем октобра 1941. године у планини Бобији, на крштењу му је чинодејствовао јеромонах Георгије Бојић Џиџа, предратни старешина манастира Троноша и командант Прве Јадарске бригаде, а готово све време рата провео је у четничким јединицама. Слом ЈВуО, како судбина зна да удеси, преживео је захваљујући непознатој партизанки.

Вероватно најмлађи српски четник – на сачуваним фотографијама из тог времена Србољуб је у пуној војној спреми, с коњичким карабином, пиштољем и бомбама око појаса или с очевим аутоматом „МАБ 38” – одавно живи у САД. С времена на време дође у Шабац и то је увек прилика да с пријатељима и познаницима подели сећање на ратне дане.

Туфегџићи су из Штитара, села између Шапца и Богатића, у којем је 1914. године родђен Србољубов отац Војислав. Деда Чедомир и баба Даринка били су узорни домаћини, а имали су још једног сина – Божидара, који се старијем брату придружио средином рата и погинуо истога дана када и он, као и ћерку Жикицу, учитељицу. Војислав се пред рат оженио Драгославом Цаном Машић из Шапца, несвршеном студенткињом медицине.

Ср­бо­љуб са оцем (у средини) у пу­ној рат­ној спре­ми  (Фо­то­гра­фи­ја из лич­не ар­хи­ве)

„Изузев кратког периода који смо провели код мајчиних родитеља у Шапцу, она и ја смо све време рата били с очевим четницима у планини. Носила ме је на рукама, а после борби је лечила рањенике. Имао сам четири године када смо у Босни и она и ја добили тифус. Пеницилин је значио спас, али га је било тешко набавити. У једном тренутку остале су јој свега две инјекције. Плашила се да то неће бити довољно за обоје, па је одлучила да обе инјекције да мени. Свесно се жртвовала да бих ја преживео”, каже Србољуб, који је ту причу чуо касније од четника који су успели да прођу босанску голготу.

Супруга четничког мајора Војислава Туфегџића умрла је у зиму 1944. на 1945. годину. Србољуб нам каже да је сахрањена у порти православне цркве у Модричи, али да данас тамо не постоји никакво обележје. „Преко пута цркве, после рата, налазила се зграда Озне. Без обзира на последице, покушавали смо да нађемо мајчин гроб... Међутим, нисмо успели, јер је тај плато код цркве већ био прекопан”, наводи наш саговорник.

По наредби Војислава Туфегџића, који је након постављења Драгослава Рачића за команданта Србије произведен 1945. у команданта његове дотадашње групе корпуса, бригу о дечаку преузео је један од четника. У одсудним борбама, после слома ЈВуО на Зеленгори, тај војник, који је био рањен или се уплашио, написао је на комаду папира да је Србољуб син мајора Туфегџића. Затим га је покрио грањем и оставио испод једне букве.

„Можда је и то прича или се стварно сећам. Не знам. Пуцало се на све стране, па сам био јако уплашен. Вриштао сам... Наишли су партизани, чули ме и извадили из грања. Дали су ме једној курирки, која се о мени старала све док нисмо прешли Дрину. Она ме је и однела у Штитар, код бабе и деде. Међутим, никако нисам хтео да се одвојим од ње, па су је баба и деда замолили да легне са мном и да ме успава. Та жена је вероватно касније погинула, јер да је другачије, убеђен сам да би некада дошла да ме види”, прича Србољуб.

Ср­бо­љуб да­нас, по­ред сли­ка ку­ма Дра­го­сла­ва Ра­чи­ћа и Дра­го­љу­ба Ми­ха­и­ло­ви­ћа
(Фо­то М. Ми­ју­шко­вић)

Његов отац Војислав успео је да преживи босанску голготу српских четника и да у селима око Дрине настави борбу и после погибије Драгослава Рачића, па и вести о смрти врховног команданта, генерала Драгољуба Драже Михаиловића. Настрадао је у новембру 1946. године, упавши у замку коју су му у атару поцерског села Бела Река поставиле снаге КНОЈ-а. Истог дана убијен је и његов брат Божидар, као и сва седморица четника из пратње.

Србољуб Туфегџић је после рата од очевих родитеља у Штитару прешао код мајчиних у Шабац, где се школовао. После завршене Економске школе оженио се и добио ћерку, којој су дали име по његовој мајци Драгослави. На позив ујака, потом, породица се одселила у САД. Крајем седамдесетих година прошлог века пожелео је да се врати у Шабац, али како овде није могао да се запосли, поново је отишао у Америку, где и данас живи.

Близак рођак уредника „Гласа Цера”

Србољубов блиски рођак је и Јанко Туфегџић (1907–1944), истакнути предратни књижевник и дописник „Политике”, такође официр ЈВуО, који је све време рата у Церско-мајевичкој групи корпуса био задужен за пропаганду и уређивање часописа „Глас Цера”. Иако не много старији, Јанко је био стриц Војиславу Туфегџићу, на чији се позив прикључио четницима.

Јанков отац Драгољуб био је свештеник у Бадовинцима, а мајка Персида кћерка јединица писца Јанка Веселиновића из Салаша Црнобарског. Јанко се 1943. оженио свршеном матуранткињом шабачке гимназије Зором Новаковић и добио ћерку Планинку (преминула 2015), а од новембра 1944. изгубио му се сваки траг.


Коментари44
51336
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Stilista
Kada vidim na ovim fotografijama četnički "stajling" odmah se setim kako atikomunisti optužuju Bulajića da je on predstavio četnike sa bradurinama, kamama, redenicima i neuredne. Evo verodostojnih dokumenata o četničkom izgledu!
Kenedi
@Stilista: I to iz prve ruke, hoću reći, prvo koleno, sin pa još sa slike. Tufegdžić baš dobroćudno deluje.
Препоручујем 3
Bojan
Ne volim komuniste ali me zanima samo jedna stvar oko četnika. Kako to da su ustaše imale koncentracioni logor u kojemu su ubijali Srbe a da četnici nisu nista uradili da ga uklone? Samo pitam
Леон Давидович
@ Đorđe После пораза на Козари партизани никада више у тој области нису имали јаке снаге.Ако је био тренутак за ослобођење народа из логора онда је то било након одвођења српског народа са Козаре у логор, а где су тада партизанске снаге? Иначе усташама логор и није био потребан за ликвидације Срба јер су они то радили на бројним стратиштима и на лицу места. Са логорима или без логора све једно усташе су сваког Србина, Јевреја или православног Рома могле ликвидирати.
Препоручујем 6
Đorđe
zato što je pravo pitanje zašto partizani nisu ništa pokušali, oni su imali jedinice na Kozari i u Slavoniji.
Препоручујем 9
Bane L.
Četnike nisam zapamtio. Ali sam zato komuniste dooobro upamtio. Ko zlu paru. Ćorave kutije, jahanje popova, donacija prebeglim albancima da kupuju imanja i iseljavaju srbe sa Kosova. Goli otok rezervisan za srbe i crnogorce. Iživljavanja novopečenih rukovodioca nad narodom samo zato što su "DRUGOVI ČLANOVI". Zagorac je tehnički bio kralj, bez obzira kako ga etiketirali. I najčešće slušana rečenica iz tog perioda "Ćuti dete, i zidovi imaju uši".
Kenedi
Šteta @Bane L. što niste malo osetili četnike, danas biste bili znatno objektivniji. Uzgred, to što antikomunisti zovu "ćorave kutije" se navodno dešavalo 1945. a četnici su klali po Srbiji, BiH i Crnoj Gori do 1959, pa nije moguće da pamtite "ćorave kutije" a da ne pamtite npr. braću Medenice koji su pobijeni na Durmitoru tek 1956. posle mnogo počinjenih zločina prema civilima. Ili imate selektivno pamćenje?
Препоручујем 20
Зоран Чачак (пишимо ћирилицом)
Читам увек коментаре кад се у чланку пише о Равногорцима, Круни, Цркви... и дође ми да кукам! Не треба нас да врбују за новац хрватски обавештајци - ми за Хрватску радимо деценијама БЕСПЛАТНО!
дебељача1
То је потпуно тачно. Током грађанског рата у БиХ ми смо успјели превазићи те подјеле и сви заједно смо стали у један исти строј и под заставу Републике Српске. Зато смо је и успјели одбранити. И нашем народу у матици желим да превазиђе те подјеле, вјерује да је могуће, срећно.
Препоручујем 17
gandra
na ovoj srednjoj fotki - neverovatno kakao cetnici deluju vizuelno jako

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља